Srpska reč i običaj u rasejanju često se bore za opstanak iz Melburna stiže prizor koji greje srce i budi ponos. U prilogu TV Australia predstavljen je mali guslar Luka Ivanović, srpski dečak, hercegovačkih korena, koji već od najranijeg detinjstva nosi u sebi snagu zavičaja.
Na pitanje ko mu je kupio gusle, Luka kratko i sigurno odgovara: ,,Mama“. Gusle nisu bilo kakve – pravljene su u Trebinju, rukama majstora koji zna šta znači pesma uz strunu i hercegovački zvuk. U kući Ivanovića čuva se i porodično nasleđe – ostale su i dedove gusle, koje će kako kažu, sačekati „za kasnije“, kada Luka još poraste. Za sada svira na manjim, dečjim guslama, ali zvuk koji iz njih izlazi nosi težinu vekova.
Luka kaže da je i on Hercegovac, kao i njegova majka. Ona ne gusla, ali zna da peva i upravo je ona bila prva učiteljica. Pesmom ga je uvela u svet epske tradicije, učila ga stihovima, a gusle je kako porodica objašnjava, zavoleo sam. Imao je svega dve godine kada je pokazao interesovanje i tražio da mu se gusle kupe. Od tada, ljubav samo raste.
Porodica Ivanović poreklom je iz Nevesinja, a preko leta često borave u Trebinju, gde Luka vežba sa članovima guslarskog društva „Vojvoda Luka Vukalović“. Već tri do četiri godine redovno odlazi i uči od starijih, usvaja tehniku, ali i ono što guslanje uvek nosi sa sobom: poštovanje pesme, mera u nastupu i čuvanje obraza tradicije.
„Ovo je prava retkost danas. Naša deca retko imaju dodir sa ovim instrumentom i ovom vrstom muzike“, poručuju u prilogu. I zaista, prizor dečaka koji u dalekom Melburnu gusla srpsku pesmu snažno podseća da se identitet ne meri kilometrima, već srcem, kućnim vaspitanjem i sećanjem koje se ne prekida.
Na pitanje hoće li biti bolji guslar od dede, Luka bez dvoumljenja kaže: „Hoću. Sigurno.“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Mali Luka Ivanović je dokaz da se tradicija ne gubi dok ima ko da je voli, uči i prenosi. Njegove gusle nisu samo instrument, već most između Hercegovine i Australije, između prošlosti i budućnosti, između onih koji su bili i onih koji tek dolaze.
Piše: Nina Stojanović
