Tačno deset godina nakon masovnih seksualnih napada u Kelnu, u noći dočeka 2016. godine, švajcarski list „Neue Zürcher Zeitung“ (NZZ) objavio je komentar Klaudije Švarc pod naslovom „Zone straha se šire – Nemačka plaća visoku cenu za pogrešno utemeljenu toleranciju“. Tekst je ponovo otvorio jednu od najosetljivijih tema nemačkog društva – da li su događaji iz Kelna bili „izuzetak“ ili prelomni trenutak koji je razotkrio duboke bezbednosne i integracione slabosti.
Napadi u Kelnu ostali su upamćeni kao šok bez presedana u mesecima posle dočeka, broj prijava se popeo na oko 1.200, a stotine žena prijavile su seksualno uznemiravanje, napade i pljačke u zoni oko glavne železničke stanice i katedrale u atmosferi masovnog meteža. I policija i mediji kasnije su trpeli žestoke kritike zbog početnog oklevanja i neusaglašenog izveštavanja, što je dodatno pojačalo sumnje javnosti u sposobnost države da zaštiti građane.
Ubrzo posle Kelna, nemačka politika je reagovala i na normativnom nivou: Bundestag je 2016. godine usvojio reformu seksualnog krivičnog prava poznatu kao „Nein heißt Nein“ („Ne znači ne“), kojom je proširena zaštita seksualnog samoodređenja, uvedene preciznije odredbe o napadima „iz grupe“, a menjane su i pojedine odredbe koje se tiču boravka i proterivanja stranaca osuđenih za teška krivična dela. Ipak i pored promena zakona i pojačanih policijskih mera u narednim godinama, rasprava o tome da li su integracioni mehanizmi dovoljni i da li se o problemima govori otvoreno ili selektivno – ostala je jednako žustra.
U svom komentaru NZZ ide korak dalje od podsećanja – Keln koristi kao argument za širu tezu o „paralelnim društvima“, rastu nasilja, napadima nožem i navodnom odbacivanju zapadnih vrednosti u nemačkim gradovima, uz tvrdnju da levica i deo feminističke scene minimiziraju kriminal kada su počinioci migranti. U tekstu se pominju i političari poput Luize Nojbauer i Rikarde Lang uz optužbu da izbegavaju migracioni aspekt porodičnog nasilja ili grupnih silovanja.
Podaci, međutim, pokazuju složeniju sliku i ne ostavljaju prostor ni za jednostavne izgovore ni za jednostavne generalizacije. Prema odgovoru nemačke vlade u Bundestag u kategoriji „grupnih silovanja“ udeo osumnjičenih bez nemačkog državljanstva iznosio je 51% u 2024. (47% u 2023.), dok su istovremeno u nizu drugih delikata presudni i faktori poput pola, uzrasta, socijalnog statusa i okruženja u kome se živi.
U isto vreme u javnosti se često gubi iz vida da se najveći deo seksualnog nasilja nad ženama dešava u porodičnim i partnerskim odnosima, gde su počinioci najčešće osobe iz neposrednog okruženja žrtve, a ne „nepoznati napadači“ u javnom prostoru. Strah žena u javnom prostoru ipak je realan, istraživanja o osećaju bezbednosti pokazuju da se žene, posebno noću, osećaju manje sigurno nego muškarci, bez obzira na političke interpretacije uzroka.
Deset godina posle Kelna, Nemačka jeste pooštravala pojedine procedure, povećavala policijska obezbeđenja u rizičnim terminima i menjala zakonodavni okvir, ali dilema ostaje ista – koliko je država uložila u integraciju, obrazovanje i prevenciju i gde su granice tolerancije kada se problemi ponavljaju u određenim urbanim zonama. Iako se u političkim raspravama često prizivaju „strože deportacije“ kao univerzalno rešenje, praksa pokazuje da su takve mere često pravno i operativno složene, a efekti ne dolaze brzo ni jednostavno.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Nemačka uporno pokušava da zamagli činjenicu da je nekontrolisana masovna migracija iz kulturno udaljenih i patrijarhalnih društava uz slabe mehanizme selekcije i integracije, doprinela padu osećaja bezbednosti žena u javnom prostoru. Deset godina nakon Kelna, dostupni podaci i dalje ukazuju na preteranu zastupljenost stranih državljana u pojedinim kategorijama seksualnih i nasilnih delikata, dok politička korektnost prečesto koči otvorenu debatu i rigoroznije mere tamo gde su one neophodne.
Piše: Nina Stojanović
