Gosti u Austriji sve češće izlaze iz restorana sa istim utiskom – porcije su se smanjile, a račun je ostao isti ili je porastao. O tome je ovih dana pisao i „Der Standard“, uz ključnu napomenu koja objašnjava zašto se rasprava stalno vraća na nivo anegdota da u ugostiteljstvu nema obaveznih, standardizovanih veličina porcija. U prodavnici se gramaža vidi na deklaraciji. U austrijskim restoranima se vidi tek kad hrana stigne za sto.
Cene nisu stvar utiska. Prema podacima „Statistik Austria“, ugostiteljske usluge su u 2025. godini poskupele 5,8%, dok je ukupna inflacija iznosila 3,6%. Drugim rečima, restorani su poskupeli više od proseka i to u godini u kojoj su građani već navikli da sve košta više. Taj raskorak je jedan od razloga zbog kojih se sve više komentariše odnos dobijenog i plaćenog.
Problem je što se količina retko gde eksplicitno kaže. Kada se gramaža ipak pojavi na meniju, slika postaje konkretnija – porcija beef tatara od 120 grama po ceni oko 18–18,5 evra postavlja cenu od približno 15 evra na 100 grama, dok se u pojedinim ponudama tatara od 100 grama cena penje i do 23 evra. To samo po sebi nije skandal, jer u cenu ulaze lokacija, usluga i format restorana, ali pokazuje gde je granica postavljena – ono što je ranije delovalo kao “mala porcija” sada se rutinski predstavlja kao standard, dok se cenovni nivo ponaša kao da je tanjir ostao jednako izdašan.
Zato i u javnim ocenama gostiju sve češće iskače ista rečenica u različitim varijantama: “hrana je dobra, ali porcija je mala za taj novac”. Taj tip komentara se ponavlja u recenzijama na platformama za rezervacije i turističkim sajtovima, od bistroa do picerija i obično je praćen istim zaključkom – nije problem platiti, problem je platiti bez jasnog osećaja mere.
Ugostitelji sa druge strane, navode realne pritiske – skuplju energiju, namirnice, veće troškove rada, rast zakupnina. I taj okvir je tačan, ali kritika gostiju ne ide toliko na samu cenu koliko na netransparentnost. U supermarketu se količina mora navesti. U restoranu se “manje” može provući kroz praksu – manje priloga, tanje šnicle, manji komad ribe, veći tanjir i više praznog prostora. „Falstaff“ je o tome ranije pisao kao o “suptilnoj strategiji” gastronomije tokom inflacije – porcije idu dole, cene ostaju ili rastu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Najjednostavniji izlaz iz tog poverenja koje se troši nije nova marketinška rečenica, već obična informacija – gramaža barem kod ključnih komponenti i jasnije razlikovanje male i standardne porcije na jelovniku. Ne da bi se kuvanje pretvorilo u tabelu, nego da bi gost znao šta plaća. Restorani u Srbiji to praktikuju, naznačena je uglavnom količina mesa ili ribe u glanom jelu kao orijentir gostu prilikom poručivanja hrane.
Piše: Nina Stojanović
