U burnoj istoriji Kosova i Metohije postojala je jedna malo poznata, ali izuzetna ustanova koja je vekovima svedočila da data reč i čast mogu biti jače od svakog oružja. Reč je o manastirskim vojvodama, čuvarima srpskih pravoslavnih svetinja, među kojima su u pojedinim periodima bili i Albanci islamske veroispovesti.
Još u srednjovekovnoj Srbiji važilo je pravilo da crkva koja „nema ni ognja ni mača“ mora imati svoje zaštitnike. Vladari su manastirima dodeljivali sela čiji su stanovnici bili obavezni da čuvaju svetinju od pljačkaša i osvajača. Tokom druge polovine XIX veka, naročito posle 1878. godine, kada je u mnogim krajevima Metohije zavladalo bezvlašće, ova tradicija dobila je novi oblik kroz ustanovu manastirskog vojvode.
U pojedinim albanskim selima biran je ugledan čovek koji je preuzimao čast da štiti manastir. Njegov izbor potvrđivao je iguman, a zatim i tadašnje osmanske vlasti. Iako je manastir najčešće mogao da izdržava samo jednog čoveka, iza vojvode је stajalo čitavo brastvo i porodica, spremni da brane svetinju u slučaju opasnosti. Za mnoge je to bila stvar časti, a ne zarade.
Posebno mesto u ovoj tradiciji zauzima Salih Rusta iz bratstva Gaši, jedan od poslednjih poznatih manastirskih vojvoda Visokih Dečana. U poslednjoj četvrtini XIX veka više puta je organizovao odbranu manastira od razbojničkih napada Malisora. Kako je sam govorio, nije to činio zbog novca niti zbog bilo kakve koristi, već zato što je njegov predak dao ,,besu“ – svetu reč i obećanje da će njegova porodica čuvati Dečane. „Čuvali smo manastir jer je naš predak dao besu da će on i njegovi potomci štititi ovo sveto mesto, a data reč kod nas se mora poštovati“, ostalo je zabeleženo u njegovom svedočenju.
Zbog svoje odanosti i hrabrosti Salih Rusta odlikovan je u Kraljevini Jugoslaviji. Ipak, najvećom nagradom smatrao je to što je ispunio zavet svojih predaka i što se njegovo ime vezuje za manastir koji je čuvao. Njegova priča ostala je simbol vremena u kojem su čast, poverenje i data reč imali veću snagu od svakog pisanog zakona.
Istovremeno, među delom muslimanskog stanovništva Metohije vekovima je postojalo poštovanje prema Svetom kralju Stefanu Dečanskom. Mnogi su dolazili u Visoke Dečane tražeći utehu ili isceljenje pred njegovim svetim moštima, što svedoči o posebnom mestu koje je ova svetinja zauzimala u životu čitavog kraja.
Priča o manastirskim vojvodama podseća da istorija nije isključivo satkana od sukoba i podela. Ona čuva i uspomene na ljude koji su, bez obzira na svoju veru, smatrali da je zaštita svetinje pitanje časti. Tamo gde je ,,besa“ bila jača od straha, a data reč svetinja, nastajale su priče koje i danas zauzimaju posebno mesto u istoriji Srbije.
Piše: Sefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
