Јучерашња посета француског председника Емануела Макрона Београду била је велики догађај за Србију. Наш председник, Александар Вучић, дочекао је Макрона на београдском аеродрому уз срдачне речи добродошлице и истакнуо значај ове посете у политичком и економском смислу. Са традиционалним гостопримством које је уткано у нашу културу, Србија је угостила француског председника са почастима, указујући тиме поштовање не само њему већ и пријатељству наших двеју земаља.
Међутим, иза церемонија и великих речи, остаје горак укус лицемерја које је, нажалост, постало део француске политике према Србији. Макрон, као и многи његови претходници, није пропустио да понови исте фразе о „традиционалном пријатељству“ између Србије и Француске. Ипак, дела често говоре гласније од речи. Одлуке које је Француска доносила у последњим деценијама, а које су директно утицале на интересе српског народа, далеко су од речи о братству и пријатељству.
У својој изјави, Макрон је истакнуо значај европске интеграције Србије и поновио подршку Француске у том процесу. Он је на свом званичном Инстаграм профилу написао да је „Србија важан партнер у Европи“ и нагласио неопходност дијалога и сарадње. Али, истина је да су његове речи мало утехе за народ који је искусио горке плодове таквих обећања, а горчина се продубљује када на то додамо да је француски државник изнова помињао неопостојећи Охридски споразум и његову примену.
С друге стране, председник Вучић је јуче још једном показао како се чува истинско пријатељство између два народа. Његово гостопримство није било само политички гест, већ и одраз дубоког поштовања и жеље за очувањем традиционалних вредности. Вучић није само угостио Макрона као личног пријатеља, већ је јасно ставио до знања да он представља српски народ и његове интересе. Док Макрон говори о пријатељству, Вучић га живи и чува као нешто свето и вечно.
И док ће Макронови говори можда бити заборављени, српски народ и даље ће живети са својом историјом, својим успесима и својим поразима. И када нестану сви споразуми и празна обећања, српско ће бити Косово, а братство и пријатељство са Француском, ако уопште постоји, биће засновано на истини, поштовању и правди, а не на речима које лако губе своје значење. И све то захваљујући залагању Александра Вучића у смутним временима.
Јучерашња посета је, стога, била више од протокола. Била је то лекција из историје и подсећање на то како се чува и негује истинско пријатељство, и како речи, без дела, могу постати празне и заборављене.
