Kada Jelisaveta Miletić iz Paraćina obuče zaštitnu opremu i uzme mač od bambusa u ruke, sve oko nje utihne. Svaki udarac, svaki pokret, deo je ritma koji je prati godinama, od prve borbe do balkanske titule. Ova 26-godišnja klinička psihološkinja pronašla je u kendu ono što mnogi traže ceo život – spoj snage, mira i fokusa.
Kendo, što u prevodu znači „put mača“, potiče iz samurajske discipline. U borbi se ne koristi pravi mač, već bambusova replika, a povrede su uglavnom samo modrice. Iza svakog preciznog pokreta kriju se sati vežbe i mentalne pripreme. „U kendu nema improvizacije“, kaže Jelisaveta. „Naučiš da dišeš u trenutku, da čekaš, da kontrolišeš impuls. To me oblikovalo i kao psihologa.“
Njena fascinacija ovom veštinom toliko je duboka da je master rad posvetila uticaju japanskih borilačkih veština na agresivnost i anksioznost. Kao stručnjak za ljudsko ponašanje, u kendu vidi moćan alat za jačanje samopouzdanja i koncentracije kod dece. Zbog toga u svom paraćinskom klubu vodi radionice i promoviše kendo kao put samospoznaje, a ne samo fizičke borbe.
Iako u Srbiji postoji tek nekoliko klubova, rezultati naše reprezentacije su izvanredni – prošle godine prvi put su doneli zlato sa Balkanskog prvenstva. Jelisaveta već planira sledeći korak: evropsku titulu i jednog dana, nastup na svetskom prvenstvu u Japanu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Za nju, svaki udarac mačem od bambusa nije samo sport, već lekcija o ravnoteži, strpljenju i snazi duha. U tom zvuku sudara bambusa i daha krije se tišina koja uči više od reči. Kao što Japanci kažu, „mač ne seče protivnika, već ego onoga koji ga drži“. Upravo u toj misli Jelisaveta pronalazi smisao, put na kojem pobeda dolazi tek kada savladaš sebe, a ne onog naspram tebe.
Piše: Stefan Bogdanović
