Svakodnevne fraze koje izgovaramo „usput“ često kriju neobične priče. Neke su nastale na beogradskim ulicama, druge su preživele vekove i sačuvale trag davnih običaja. Dva takva izraza su „luda Nasta“ i „mrka kapa“.
Fraza „luda Nasta“ vezuje se za Beograd posle sloma Prvog srpskog ustanka. Predanje govori o čoveku po imenu Anastas, koga su zvali Nasta, koji je odbio da napusti gotovo ispražnjen grad u trenutku kada su se drugi povlačili pred povratkom turske vojske. Njegov postupak je delovao nerazumno, čak sumanuto, pa je u narodu ostao kao simbol tvrdoglave odluke „na svoju štetu“.
Prema priči, Anastas je bio Cincar sa Dorćola, iz trgovačke porodice koja je pomagala ustanike. Dok je većina bežala, on je lutao pustim sokacima, pevao i dozivao ljude. Turci su ga, videvši u kakvom je stanju, ocenili kao bezopasnog i poštedeli. Upravo je ta čudna istrajnost učinila da njegovo ime uđe u svakodnevni govor. Vremenom je izraz „ludi Nasta“ u narodu prešao u „luda Nasta“ – delom zato što je muško ime Anastas postajalo sve ređe, dok je žensko ime Anastasija bilo sve prisutnije, pa je jezik, po inerciji, „prebacio“ rod.
Sasvim drugačije poreklo ima izraz „mrka kapa“, koji se vezuje za srednji vek. Po jednom tumačenju glasnici su bojom kape najavljivali kakve vesti donose – svetle boje značile su radost i dobre vesti, a tamne, „mrke“ kape upozoravale su na opasnost – bolest, nesreću ili dolazak neprijatelja. Straže su, navodno, već sa bedema mogle da naslute šta sledi samo po toj kapi. Glasnika odavno nema, ali je ostala uzrečica koja i danas označava tešku, neizvesnu situaciju.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Jezik je nevidljiva arhiva, a u dve-tri reči ume da sačuva i stvaran događaj i davni običaj. Zato ovakve fraze nisu samo „poštapalice“, već mali istorijski tragovi koji povezuju stari Beograd i srednjovekovne tvrđave sa našom svakodnevicom. Kad znamo odakle dolaze i najobičniji razgovor dobije dublji smisao.
Piše: Stefan Bogdanović
