Potez kiparskih vlasti na nedavnom Evropskom prvenstvu u karateu u Limasolu, kada je „kosovskoj“ delegaciji onemogućen nastup pod nacionalnim obeležjima, nije bio slučajan sportski incident već jasan državni stav. Odlukom da zabrani simbole nepriznate države, Kipar je još jednom potvrdio svoju poziciju jedne od pet članica EU koje ne odstupaju od poštovanja teritorijalnog integriteta. Postavlja se pitanje: zašto je za zvaničnu Nikoziju pitanje tzv. Republike Kosovo direktno povezano sa opstankom samog Kipra i kakve paralele vuku korene još iz 1974. godine?
Suština kiparskog odbijanja secesije tzv. Republike Kosova leži u gotovo identičnom scenariju koji je zadesio ovo ostrvo. Baš kao što je Rezolucija 1244 SB UN garantovala suverenitet Srbiji, tako i serija rezolucija UN (posebno Rezolucija 541) proglašava nezavisnost „Severnog Kipra“ pravno ništavnom.
U oba slučaja, proces je bio isti. Prvo bi bila izvršena brutalna vojna intervencija, a nakon toga, pod maskom lažnog mirovnog sporazuma, okupacija i secesija. Turska je 1974. godine upala na Kipar, dok je NATO 1999. izvršio agresiju na teritoriji Srbije, Crne Gore i Kosova i Metohije. Rezultat je bio nasilno otcepljenje teritorija koje suverene države (Kipar i Srbija) smatraju svojim okupiranim teritorijama.
U analizi uzroka, nemoguće je zaobići sablasnu sličnost sa slučajem „Račak“ na Kosmetu. Baš kao što su nalazi finskih forenzičara, predvođenih Helenom Rantom, kasnije potkopali prvobitne tvrdnje o Račku, ukazujući na to da je reč o isceniranom incidentu koji je poslužio kao lažni povod za NATO agresiju, tako je i Turska iskoristila lokalne sukobe na Kipru kao fabrikovano moralno pokriće.
Iako istorija beleži da su u haosu nakon puča, grčke paravojne jedinice počinile izolovane zločine nad turskim civilima, što je primer tragedije u selima Marata i Santalaris, ti događaji su turskoj vojsci poslužili isključivo kao priželjkivani povod, a ne kao opravdan razlog za akciju. Odgovor Ankare bio je brutalno nesrazmeran. Pod maskom ‘zaštite mira’ , pokrenuta je mašinerija koja je ubila hiljade grčkih civila i trajno proterala preko 160.000 ljudi sa svojih ognjišta. Zabeleženo je da su turski vojnici prolazeći kroz grčka sela činili pljačke, silovanja i druge oblike zlostavljanja nedužnih civila. Bio je to klasičan primer strateški planirane agresije koja je samo čekala bilo kakav incident na terenu kako bi sprovela nasilno prekrajanje granica i trajno komadanje suverene države.
Bez obzira na razmere stvarnih incidenata u haosu nakon puča grčke hunte, oni su u oba slučaja bili samo politički okidač za unapred pripremljenu vojnu operaciju. Pripadnici UN jesu potvrdili zločine grčkih paravojnih fanatika nad turskim civilima, ali o sistematskom i ciljanom zločinu nije moglo biti reči.
Cilj Turske 1974. godine nije bila zaštita civila, već maksimalistički plan u vidu trajnog rasparčavanja suverene države, okupacija 37% ostrva i proterivanje preko 160.000 Grka sa njihovih ognjišta. Isti obrazac primenjen je i decenijama kasnije na Balkanu radi otimanja srpske kolevke.
Pored pravnih argumenata, Kipar i Srbiju veže neraskidivo pravoslavno zajedništvo. Grci sa Kipra i Srbi dele istu veru i istorijsku traumu borbe protiv okupatora. Za prosečnog Kipranina, srpski manastiri koji su danas opasani bodljikavom žicom na Kosovu* su isto što i njihove drevne vizantijske crkve na okupiranom severu ostrva, od kojih su mnoge oskrnavljene ili pretvorene u džamije. Ta duhovna bliskost stvara prirodni, bratski savez u odbrani prava na sopstvenu istoriju i zemlju.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Iako u magli rata potpuna istina o svakom stradanju često ostaje znana samo Bogu, a razlika između odluka u centrima moći i krvi na terenu je nepremostiva, za narode poput kiparskog i srpskog ostaje samo jedna opipljiva istina – međunarodno pravo. U svetu gde su ljudske sudbine često žrtvovane geopolitičkim kalkulacijama, čvrsto držanje za suverenitet i granice nije samo politika, već jedini preostali štit protiv potpunog obesmišljavanja pravde. Limasol je zato bio više od sportskog bojkota – bio je to glas onih koji odbijaju da zaborave da pravo mora biti jače od sile, bez obzira na cenu.
Piše: Petar Nikolajev
