Sredinom šesdesetih godina prošlog veka skoro ceo svet je zahvatila rokenrol manija, a taj talas stigao je i tadašnju Jugoslaviju. U svakom kvartu urbanih sredina postojao je bar jedan rokenrol bend, ali je bila retka pojava da „čupavci“ praše rok u selima.
Pogotovo u onim selima na oko 1000 metara nadmorske visine, kao što je to bio slučaj u selu Drajčiću, podno same Šar-planine, udaljenom 15 km od Prizrena. Rokenrol bend “Apsike sa Drozge“ koji su 1968. godine formirala četvorica mladića iz tog sela, bio je preteča onoga što je Bregović kasnije nazvao pastirskim rokom.
– Vrh Šare bio je povod da bendu ime daju po njemu “Apsike sa Drozge” što u prevodu sa lokalnog znači “Lepotani sa Drozge”. Većinom su to bili mladići koji su završili svoje škole i čekali poziv za radni odnos ili vojnu obavezu: Jezda Nikšić (akustična gitara), Dragan Nikolić (bas gitara), Ismet Iljazi (solo gitara) i Slobodan Ilić(bubnjevi) – kaže za Srpski Ugao Snežana Nikolić, supruga Dragana, jednog od osnivača benda.
Ove, tada momke od oko 20 godina, ništa nije moglo da spreči da postanu rokeri,
pa ni to što je za tu vrstu muzike trebala struja, a do sela je tada „dovedena“ samo ona monofazna. Nije im bila prepreka ni nedostatak pravih instrumenata, pojačala i zvučnika.
– Jezda je posedovao novu akustičnu gitaru sa magnetom koja je bila i glavni povod za osnivanje benda; Ismet je imao nekakvo muzičko znanje iz Učiteljske škole, Dragan je bio tehnički obrazovan i talentovan, a Slobodan je imao malo iskustva sa bubnjevima. Sve u svemu, ove kvalifikacije su njima bile dovoljne za osnivanje benda – nastavlja priču Snežana.
Posle prve zajedničke probe, shvatili su da im je neophodna još jedna – bas gitara. Nisu mogli da je kupe, jer nisu imali novac, a onda je na scenu stupila gorštačka dovitljivost.
– Jedino rešenje je bilo da se ručno napravi. Pošto je Dragan bio tehnički spreman i talentovan, preuzeo je obavezu na sebe. Napravio je gitaru od drvene daske, koju je njegov tata imao na tavanu. Uspeo je da napravi ne običnu, nego električnu gitaru i to u obliku lava u skoku. Pravo remek- delo – kaže Snežana.
Bend je imao i pevača Vekomira Nikolića, takođe iz sela, koji nije znao ni reč engelskog, ali je imao boju glasa pravog rok pevača, pa je lokalnim rečima ponešto dodavao , tako da je njihova pesma „Isteraj Ratko go’eda“, posvećena lokalnom govedaru, u njihovom izvođenju zvučala maltene kao „Satisfaction“, Džegera i Stonsa.
– Imali su imidž pravih rokera. Duge kose, brkovi, brade, a rodbina i prijatelji zaposleni u Beogradu ili inostranstvu, poslali su im zvoncare, šarene košulje drečavih boja i još dosta toga, kako ne bi nimalo zaostajali za svetskim rokerima. Igranke su trajale do pet izujtra uz neprekidno đuskanje ili „šiz“ kako smo to tada zvali – ispričala nam je Snežana zanimljivu priču o rokerima sa Šar planine.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Posle dve godine njihovog uspeha, počele su se dešavati nepredviđene stvari – jedan od članova benda je morao da ide na služenje vojnog roka, drugi je dobio posao u gradu, treći se odselio. Bendu je došao kraj. Raspao se, ali su „Apsike sa Drozge“ ostale u sećanju kao prvi i najpopularniji rok bend u okolini Prizrena, koji je otvorio prozor omladini u drugi svet i promenio je za sva vremena.
Piše: Siniša Kostić
