U vreme kada su bolesti odnosile čitave gradove, a strah vladao ljudskim životima, pojavio se čovek koji je razumeo da znanje i saosećanje mogu biti jači od svake pošasti. Njegovo ime bilo je Jovan Apostolović, prvi Srbin doktor medicine, lekar koji je u doba tame širio svetlost razuma i humanosti.
Rođen u Budimu između 1730. i 1735. godine, školovao se u Bratislavi, a potom na univerzitetu u Haleu, gde je 1757. godine odbranio disertaciju „Kako osećanja deluju na ljudsko telo“, delo koje se danas smatra prvim naučnim radom o psihosomatici u istoriji medicine.
U Novi Sad je došao 1759. godine kao jedini školovani lekar u gradu. Kada je 1763. godine kuga zapretila da uništi Srem, Bačku i Banat, Apostolović je postavljen za gradskog lekara. Uveo je stroge karantine, stalni nadzor nad obolelima i mere zaštite koje su sprečile širenje bolesti. Njegova hrabrost i posvećenost sačuvale su mnoge živote.
Uprkos svim teškoćama, ostao je veran svom pozivu. Nakon službe u gradskoj upravi nastavio je da leči ljude privatno, nikada ne zaboravljajući da je lekar uvek uz narod — posebno u najtežim trenucima.
Apostolović je shvatao ono što će medicina vekovima kasnije potvrditi – da između duše i tela postoji neraskidiva veza. U svojoj disertaciji govorio je o tome kako strah, tuga ili radost utiču na zdravlje čoveka, hrabro otvarajući prostor novom razumevanju ljudske prirode.
Preminuo je 1770. godine, najverovatnije od tuberkuloze, ali njegovo ime ostalo je upisano među temeljima srpske medicine. Danas bista Jovana Apostolovića u Novom Sadu svedoči o lekaru koji je život posvetio drugima, i o čoveku koji je u vremenu tame sačuvao svetlost znanja i vere u čoveka.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
U svetu bolesti i straha, lekari su naši anđeli čuvari, tihi, predani i uvek na strani života. Ime Jovana Apostolovića neka se pamti kao simbol znanja, hrabrosti i ljudskosti, jer pravo veličanstvo leži u služenju drugima i da je saosećanje uvek jače od straha.
Piše: Stefan Bogdanović
