Porodica Boška Spasića živela je na Novom Beogradu. Otac mu je rođen u Prizrenu na Kosovu i Metohiji i kao mladić došao je u Beograd. Majka mu je rođena u Pireju u Grčkoj, iz porodice Hajduković. Imala je mlađeg brata koji je ostao u Grčkoj. Kada je imala sedamnaest godina, grčke vlasti su je deportovale za Beograd, jer su joj roditelji ubijeni pred sam kraj Drugog svetskog rata. „Ostala je sama sa sestrom od sedam godina i sa mnom, koji sam imao pet godina“, priseća se Boško.
Njegov otac proveo je četiri godine u radnom logoru nakon rata, jer je bio u organizaciji koja nije podržavala novi komunistički režim. „Zbog represija i pritisaka koje je porodica posle toga trpela, moji roditelji nisu videli svoju budućnost u tadašnjoj Jugoslaviji i 1958. godine odlučili su da pokušaju da odu u inostranstvo“, kaže on.
Plan je u početku bila Australija, jer je otac imao tetke tamo. „Međutim, na aerodromu u Atini promene plan i izaberu Švedsku.“ Tako je, kaže, sa sedam godina stigao u Švedsku, odmah krenuo u prvi razred i tamo završio školu, postavši elektrotehničar i električar. „Nije bilo lako, bili smo među prvim porodicama iz Srbije koje su 1959. godine stigle – ali borio sam se celog života.“
Poteškoća je bilo mnogo. „Videlo se da nisam Šveđanin, a dok nisam naučio jezik trpeo sam uvrede, psovke i neprijatnosti – deca znaju da budu surova. Najteže je bilo tokom devedesetih i posle njih, ali nikada nisam dozvolio da me iko ponizi. Govorim švedski bolje od mnogih Šveđana i uvek sam umeo da odgovorim tako da sagovornik ostane bez teksta“, kaže Boško.
Njegova želja da se vrati u Srbiju traje, kako kaže, još od osme godine. „Otac me je jednom pitao: „Sine, kako ti se sviđa ova prokleta zemlja u koju smo došli?“ Onda mi je rekao nešto što mi je ostalo urezano zauvek: „Ako znaš da poštuješ sebe, ko si i odakle si – kao Srbin iz Srbije i pravoslavne vere – znaćeš da poštuješ svakog ko poštuje tebe. A ko te ne poštuje – sikter.“
Na konačnu odluku o povratku uticali su i porodični gubici. „Tast mi je umro u rukama 2012. godine, 2015. izgubio sam suprugu, njegovu jedinicu, a 2022. i taštu. Tada sam rešio da ostanem u kući koju smo zajedno napravili u Ćupriji“, priča Spasić. Danas je u penziji, ima 73 godine i kako kaže, želeo je da ostatak života provede u svojoj zemlji, kako ističe veliki je poštovalac Predsednika Vučića, njegovog zalaganja i načina na koji vodi Srbiju.
Poruka koju upućuje mladima i onima koji razmišljaju da odu, jasna je: „Trava nije zelenija kod komšije. Mnogo toga što se priča u dijaspori nije baš tako. Danas je daleko teže otići, još teže raditi i zaraditi. Vremena su se promenila, ljudi takođe. Kada bi u Srbiji radili sa istom disciplinom, poštenjem i upornošću kao što dijaspora radi napolju, Srbija bi procvetala i bila još bolja nego što jeste.“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priča Boška Spasića govori o ceni odlaska i vrednosti povratka, ali i o tome koliko su koreni važni čak i kada ih život odseče od zavičaja. Njegova iskustva nisu ulepšana ni ogorčena, već su svedočanstvo čoveka koji je platio punu cenu integracije „tuđem svetu“ i na kraju se vratio svom. U vremenu kada se odlazak često posmatra kao jedini izlaz, ovakve ispovesti podsećaju da je istina složenija – dijaspora nije ni mitski raj ni unapred izgubljena sudbina, a Srbija neće postati bolje mesto sama od sebe. Postaće onoliko dobra koliko je mi učinimo takvom – upravo onom disciplinom, poštenjem i upornošću o kojoj Boško govori.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
