Srpsko narodno kolo nije samo ples, već živa nit koja spaja generacije, sela i gradove, crkve i svadbe, rat i mir. Od moravca kog su još igrali naši dedovi u centralnoj Srbiji, do užičkih kola na vašarima i svadbama, kolo je uvek bilo tu, kada se radujemo, kada tugujemo, kada se venčavamo, kada se krstimo. To je lanac ruku, to je ritam frule i harmonike, to je trenutak kada svi postajemo jedno.
Kolo se rađalo u svakom kraju drugačije. U Šumadiji je brže i veselije, u Vojvodini šire i sporije, na jugu oštrije i ponosnije. Igralo se oko crkve na hramovnu slavu, na frontu između dve bitke, na svadbi dok se peva „Oj, Moravo“. Kada se uhvate za ruke, nestaju razlike, staro i mlado, seljak i građanin, pravoslavac i onaj koji možda veruje drugačije, svi su u istom krugu. Zato kolo nije samo igra, to je molitva u pokretu, to je srpski način da kažemo: „Mi smo zajedno.“
Danas se kolo igra na svakom veselju. Deca ga uče u školama folklora, stariji ga pamte iz mladosti, a stranci kada dođu u Srbiju, prvo što požele da probaju je upravo kolo. Užičko kolo, Moravac, Vranjanka, Žikino kolo… Svako ima svoju priču, svoj ritam, svoj osmeh.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Dok mnogi narodi danas traže svoj identitet u tuđim kulturama i modernim trendovima, mi Srbi imamo sreću da ga imamo u nečemu tako jednostavnom i lepom kao što je kolo. Kada se uhvatimo za ruke i čujemo zvuke narodnih instrumenata, a naš deca uče korake od dedova i baka, bićemo svoj na svome. Kolo je tiha, ali najjača poruka koju šaljemo svetu, mi smo živi, mi smo zajedno i mi smo ponosni na to što jesmo. Neka kolo traje, neka se vrti!
Piše: Stefan Stojanović
