U oktobru 1971. Beograd je na trenutak postao Španija. Na Tašmajdanu, na tlu gde su se do tada igrale utakmice i koncerti, osvanula je arena, prava, španska, sa peskom, drvenim ogradama i mirisom uzbuđenja u vazduhu. Bio je to neobičan prizor – korida u srcu Jugoslavije, prva i jedina ikada održana van Španije.
Na tribinama, više od 5000 ljudi. U areni, legendarni matador Luis Miguel Domingin, a pored njega, dvojica mlađih torera, mačevi, crveni plašt i dvanaest bikova dopremljenih iz Galicije. Organizatori su želeli spektakl, ali nisu računali na to da će publika u Beogradu imati drugačiji osećaj za pravdu od one u Madridu.
Dok je španska muzika odjekivala Tašmajdanom, prvi bik je izleteo na pesak. Domingin je rutinski vodio borbu, ali posle nekoliko uboda publika je utihnula. Kad je bik pao – tišina. Umesto aplauza matadoru, Beograđani su stali na stranu životinje.
Za Špance, to je bio šok. Za Beograđane – spontana reakcija. Događaj koji je zamišljen kao egzotična predstava završio se neočekivano – umesto aplauza i divljenja toreadorima, publika je negodovala, zviždala i napuštala arenu.
Posle dva dana i deset borbi, korida je zauvek napustila Beograd. Neki bikovi završili su u skadarlijskim kafanama, matadori su odleteli kući, a Beograđani su ostali sa utiscima koji i danas prepričavaju – o danu kada je Tašmajdanskim tribinama odzvanjao „ole“, ali za bika, ne za čoveka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Srbi su narod koji čvrsto čuva svoje običaje i prepoznaje ono što mu je blisko. Korida u Beogradu bila je prilika da građani upoznaju deo španske tradicije, ali i da pokažu da ne prihvataju slepo sve što dolazi sa strane. U zemlji gde se poštuju krsne slave, sabori i igre koje nose duh naroda, borba sa bikovima nije mogla da se ukoreni. Taj događaj je, više nego išta drugo, pokazao da Srbi umeju da razlikuju znatiželju od prihvatanja i da svoj identitet ne menjaju ni pred najglasnijim spektaklom.
Piše: Stefan Bogdanović
