Pogledajte svog psa na trenutak. Možda spava pored vas, možda vas posmatra, možda već unapred zna da ćete uskoro ustati i otići do kuhinje. Dok vi gledate njega, zamislite da još troje ljudi, negde u drugim domovima, u ovom trenutku rade isto. Četiri čoveka gledaju četiri psa i svaki od njih vidi potpuno drugačije biće, jer svaki pas živi drugačiji život (formula.sashariess.rs).
A onda između ta četiri psa stavimo jednu statistiku.
Prema Američkom veterinarskom medicinskom udruženju, približno jedan od četiri psa razviće kancer tokom svog života. Kod pasa koji dožive deset godina ili više, procenjeni rizik raste na približno jednog od dva.
Naravno, statistika nije lutrija, ali kada volite svog psa, broj više nije samo broj. Odjednom se nameće pitanje koje mene mnogo više zanima od same statistike.
Zašto?
Zašto u vremenu u kojem imamo bolje veterinare, sofisticiraniju dijagnostiku, specijaliste, napredne lekove, hiljade vrsta hrane, suplemente, preventivne preparate i čitavu industriju posvećenu zdravlju pasa i dalje govorimo o kanceru kod približno svakog četvrtog psa?
Jedan uzrok ne postoji
Najlakše bi bilo pronaći jednog krivca. Hranu. Genetiku. Pesticide. Zagađenje. Plastiku. Hormone. Vakcine. Stres. Internet je pun ljudi koji će sa apsolutnom sigurnošću objasniti šta izaziva kancer i, često u sledećoj rečenici, ponuditi proizvod koji bi trebalo da vas zaštiti.
Biologija nije tako jednostavna.
Kancer predstavlja čitavu grupu bolesti. U njegovom nastanku mogu učestvovati genetske promene, starost, okruženje, hormonski faktori, određena izlaganja i mnogo drugih procesa. Kod velikog broja pasa nikada nećemo moći da kažemo da je jedna određena stvar izazvala njihovu bolest.
Starost je deo odgovora. Psi danas zahvaljujući boljoj medicini, ishrani i nezi često žive duže, a sa dužim životom raste mogućnost pojave bolesti povezanih sa starenjem. Genetika je takođe deo priče. Neke rase imaju izraženiju predispoziciju za određene tumore. Veličina, reproduktivni status, životna sredina i individualna biologija dodatno komplikuju sliku.
Sve to znamo.
Ali ipak ostaje osećaj da nešto u toj priči nedostaje.
Kancer i celina
Savremena onkologija odavno više ne posmatra tumor samo kao grupu ćelija koja raste izolovana od ostatka organizma. Tumor postoji u sopstvenom mikrookruženju, komunicira sa krvnim sudovima, imunskim sistemom, metabolizmom i drugim tkivima. Kancer zato ne možemo razumeti potpuno ako posmatramo samo jednu ćeliju, a zanemarimo sistem u kojem se ona nalazi.
U potpuno drugačijem jeziku o sličnoj ideji pisali su Thorvald Detlefsen i Rudiger Dalke u knjizi *Bolest kao put*. Oni bolest posmatraju simbolički. Kod kancera ih posebno zanima odnos dela i celine. Ćelija prestaje da služi funkciji organizma kojem pripada i počinje da postoji prvenstveno radi sopstvenog umnožavanja. U tome autori vide simbol odvajanja od celine, gubitka dubljeg smisla, pripadanja i životne povezanosti. Pitanje koje Dahlke otvara meni postaje veoma zanimljivo kada ga prenesemo na život savremenog psa.
“Koliko je današnji pas još u kontaktu sa prirodom bića koje jeste?”
Pas koji živi naše uloge
Današnji pas može biti dete koje nismo imali, partner koji nas nikada neće napustiti, terapeut koji ćuti dok pričamo, uteha kada smo usamljeni, društvo, zaštitnik, sportski partner, statusni simbol ili emocionalna sigurnost. Ponekad od jednog psa očekujemo da bude sve to istovremeno.
Ne govorim to da bih omalovažio odnos čoveka i psa. Upravo suprotno. Verovatno nikada nismo bili emotivno vezani za pse kao danas. Ali možda baš zbog toga moramo da postavimo neprijatno pitanje: **koliko uloga jedna životinja može da prihvati pre nego što prestanemo da je vidimo kao životinju kojoj te uloge pripisujemo?**
Pas se tokom svoje evolucije izuzetno uspešno prilagodio čoveku. Naučio je da čita naše pokrete, izraze, rutine i emocije. Danas od njega očekujemo da razume stan, lift, automobil, saobraćaj, povodac, televizor, groomerski sto, veterinarsku ambulantu, naše radno vreme, našu decu, druge pse i naše promenljivo emocionalno stanje.
I on se ponovo prilagođava.
Možda čak previše dobro.
Da li se pas prilagodio čoveku više nego što je smeo?
Ponekad se pitam da li će najveća evolutivna prednost psa jednog dana postati njegova najveća slabost. Ne govorim o tome da će pas kao vrsta nestati, već o nečemu mnogo suptilnijem. Da li je, u želji da što uspešnije živi sa čovekom, počeo da gubi kontakt sa onim što mu je potrebno da ostane pas?
Mi određujemo kada jede, koliko se kreće, sa kim se druži, gde obavlja fiziološke potrebe, kada ostaje sam, šta sme da njuši, koliko dugo sme da zastane, kada treba da bude uzbuđen i kada mora da bude miran. Biramo njegovu hranu, njegovu genetiku, način njegove nege, pa čak i način na koji ćemo tumačiti ono što pokušava da nam saopšti.
A čoveku je danas možda potrebniji nego ikada.
Imamo više načina komunikacije nego bilo koja prethodna generacija, ali istovremeno sve više govorimo o usamljenosti, anksioznosti i gubitku osećaja pripadanja. Pas ulazi u prostor koji tehnologija nije uspela da popuni. Ne pita koliko zarađujemo. Ne zna naš društveni status. Ne zanima ga koliko smo danas bili uspešni. Samo je tu.
Zato ponekad imam osećaj da je pas dobio možda najteži zadatak u istoriji svog odnosa sa nama. Pokušava da nas spase od nas samih.
Ali ko u toj priči čuva njega?
Pas ne živi u delovima
Možda upravo ovde počinje problem načina na koji danas govorimo o dobrobiti psa. Podelili smo ga na specijalnosti. Njegova koža pripada dermatologiji, digestivni trakt gastroenterologiji, ponašanje bihejviorizmu, ishrana nutricionizmu, dlaka groomingu, a tumor onkologiji.
Sve te discipline su potrebne. Problem je što pas ne živi u fiokama.
Njegova ishrana utiče na telo. Telo utiče na ponašanje. Emocionalno okruženje menja fiziologiju. Koža je deo organizma, a ne ambalaža oko njega. Način na koji čovek komunicira sa psom menja njegovu svakodnevicu, baš kao što je menja hrana koju mu stavlja u činiju.
Zbog toga sam razvio Pure Love & Harmony Formulu. Smatram je najcelovitijom formulom dobrobiti psa upravo zato što u isti sistem stavlja četiri elementa koje danas prečesto posmatramo odvojeno: ponašanje i komunikaciju, adekvatnu ishranu, negu tela, kože i dlake i emocionalno okruženje u kojem pas živi.
PLH Formula je pokušaj da psa ponovo sageldamo kao celinu.
Ali ko je pas kojeg pokušavamo da sačuvamo?
Tu dolazimo do problema od kojeg možda sve počinje.
Da bismo životinji pružili negu primerenu njenoj vrsti, moramo razumeti kakvo je to biće. Kod psa to pitanje postaje izuzetno komplikovano upravo zato što je čovek postao deo njegovog okruženja.
Ako želimo da proučavamo vuka, možemo pokušati da ga pronađemo u prirodi bez našeg uticaja. Ako želimo da pronađemo domaćeg psa, gotovo uvek ćemo pronaći i čoveka. Čovek je u njegovoj hrani, njegovom dnevnom ritmu, njegovom ponašanju, njegovom okruženju i u genetici koju selektujemo generacijama. Čak i naše uverenje o tome šta pas jeste menja način na koji taj pas živi.
Jedan čovek veruje da je pas dete. Drugi da je radna životinja. Treći da mora imati vođu čopora. Četvrti da mu je potreban neprekidan trening. Svako od njih će istom biću napraviti potpuno drugačiji svet.
I pas će se, svakom od tih svetova prilagoditi. Možda je upravo to njegov najveći dar. I možda je upravo tu njegova najveća opasnost.
Ponovo jedan od četiri
Zato se na kraju vraćam istom broju. Približno jedan od četiri psa tokom života razviće kancer.
Ne znam zašto će baš određeni pas postati taj jedan. Danas ne postoji jedan odgovor. Verovatno nikada neće ni postojati, jer kancer nije jedna bolest niti nastaje jednim putem.
Ali ne želim da taj podatak koristim da bih vlasniku psa dao još jedan razlog za strah.
Želim da nas natera da postavimo bolje pitanje.
Između ideje da možemo kontrolisati sve i predaje pred mišlju da je sve samo kocka nalazi se čitav život našeg psa. Tokom tog života možemo mu pružiti adekvatnu ishranu, odgovarajuću negu, kretanje, veterinarsku zaštitu, jasnu komunikaciju i emocionalno okruženje u kojem ne mora svakodnevno da nosi teret naših potreba.
Možda ne možemo da mu obećamo život bez bolesti.
Ali možemo da prestanemo da čekamo bolest da bismo počeli ozbiljno da razmišljamo o životu.
I možda pre pitanja šta da dodamo njegovoj hrani, koji suplement da kupimo ili kojim novim testom da ga pregledamo treba da postavimo jedno mnogo jednostavnije pitanje.
Ko je zapravo biće koje upravo leži pored mene?
Koliko života koji živi pripada njegovoj prirodi, a koliko ulogama koje sam mu ja dao?
Jer možda smo psa kroz hiljade godina toliko uspešno prilagodili sebi da smo prevideli mogućnost da prilagođenost čoveku i dobrobit psa nisu uvek ista stvar.
A možda će nas upravo onaj zastrašujući broj, jedan od četiri, konačno naterati da tu razliku počnemo ozbiljno da istražujemo.
Preuzmite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.
Piše: Saša Riess
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
