Za portal Srpski Ugao govori mladi italijanski režiser Fulvio Kosta, autor koji otvoreno priznaje da današnja kulturna scena Italije više liči na borbu protiv vetrenjača nego na prostor stvaranja. „Ako smo skoro na dnu Evrope po broju čitalaca, to već sve govori“, ističe, „Društvo je umorno, odbija da preispita svoje slabosti, a bez toga kultura nema gde da se smesti.”
Kosta priznaje da je kinematografija najviše osetila posledice pandemije. Bioskopi se nisu oporavili, a Netflix i slične platforme nametnuli su logiku u kojoj je važan samo rezultat, nikada put do njega. „Broj pregleda je postao jedina valuta. Ako poruka nije direktna kao udarac u čelo, ne prolazi. A tako nestaje gradnja značenja, nestaje umetnost.”
Situaciju pogoršava komplikovana politika finansiranja. „Tax credit“, koji vraća 30% uloženog novca, predstavljao je jedinu šansu malim produkcijama. Posle pandemije sistem je zaustavljen, a zatim ponovo pokrenut sa pravilima koja velikima otvaraju vrata, dok mladima ostavljaju tek pukotinu. „Mali filmovi su nekad bili laboratorija budućnosti. Danas se od njih traži da budu nacionalni projekti, da se uklope u unapred zadate okvire. Za autore koji žele da progovore sopstvenim glasom to je zid, ne put.“
Kosta dodaje da je sektor postao zatvoren, poslovi se često dobijaju samo preko veze, a oni koji nisu u krugu teško ga ikada dosegnu. Ekonomija je pritom dodatno pritisla publiku: „Ljudi sve više razmišljaju o punom stomaku, a sve manje o kulturi. I to je realnost koju ne smemo da skrivamo.“
Ipak, režiser Kosta ne odustaje od nade. Međunarodna saradnja, kaže, može da vrati deo energije koja nedostaje italijanskoj sceni. Euro Balkan Film Festival u Rimu, održan početkom novembra, otvorio je prostor za susrete autora iz Italije i Srbije, ali i za priče koje se ne uklapaju u šablone velikih platformi. „Takvi festivali nas podsete zašto uopšte stvaramo. Kultura živi samo kada se kreće, kada prelazi granice i kada joj dozvolimo da govori glasnije od statistike.“
Piše: Stefan Bogdanović
