Сјутра се обиљежава Његошев дан рођења као државни празник. Тај податак и за мене лично представља велико задовољство и још једну побједу, имајући у виду да сам претходних година јавно и константно упућивао иницијативу надлежним институцијама да дан рођења једне од најзначајнијих личности с наших простора прогласе државним празником. То, ипак, није могло бити остварено за вријеме страховладе диктаторског режима Мила Ђукановића.
Често сам се питао откуд је потицала толика режимска упорност у одбијању да Његошев дан рођења прогласи државним празником, која се није могла искључиво објашњавати краткорочним дневнополитичким калкулацијама у односима са представницима мањина. Одговор није било компликовано докучити: Његош их је подсјећао и Његош их је опомињао.
Његошево дјело је Ода слободи; они су слободу представљали као сувишан елемент у процесу њиховог богаћења, а за народ недодирљив. Владика је славио и подстицао јунаштво; они су јунаштво презирали.
Његош је издају помињао као узрок наших несрећа и пропасти; они су издају уздигли на пиједестал државничке мудрости и визионарства. Његош је говорио о слози и уједињењу; њима је идеал био раздробљење у сврху личног богаћења.
Његош је био и опомена за њих: гдје су и кад превјерили и издали, као и покрали. Његош је био подсјећање да њихов пројекат не може бити дуга вијека. Није ни био. Они су отишли, Његош је остао.
Његош је био владика и владар, али прије свега горостас књижевности и мисли, неспорни великан и у свјетским оквирима. Понос читавог европског континента.
Но, и данас присуствујемо оспоравању Његошеве заоставштине, тако што се државна одликовања додјељују фанатичним богоборцима и хулитељима на Цркву Христову, као и онима који се хистерично супротстављају испуњењу аманета светог владике.
Управо је друштвени приоритет и света дужност сваког слободног човјека позабавити се испуњењу Његошевог аманета, тј његове посљедње жеље. Велика је срамота нашег народа што је у страху од самовоље и насиља комунистичке диктатуре – а у оквиру некаквог антисрпског пројекта – допустио кршење Његошеве потоње воље.
Рушење Његошеве капеле и измјештање његових моштију симболички је представљало рушење црногорског морала, чојства и јунаштва.
Без обнове свете капелице на Ловћену неће бити могућа ни свеобухватна прослава Његошевог дана рођења. Обнова Његошеве капеле је етички императив и предуслов за општенародно помирење. Када је обновимо, коначно ће и Пустињак цетињски пронаћи свој мир.
