То је тренутак када станемо пред лице Божије и скинемо маску, ону маску иза које смо се крили правдајући свој грех. У том трентку Свезнајући Господ већ зна наш грех, али кроз исповест даје нама недостојнима могућност да се ми истог одрекнемо и за исти покајемо. У дубини, исповест је чин храбрости, чин у ком човек каже: „Сагреших“. Она није само духовни обичај, она је света тајна, темељ наше вере. Исповест је тренутак истине, баш онај тренутак када погледамо у себе и препознамо шта нас отуђује од Бога, ближњих и самих себе.
Иако исповест често доживљавамо као обавезу, она је много више од тога. Она је лек. Једини прави начин да се ослободимо терета који нас гуши, мисли које нас разједају и грехова који нас ланцима вежу за све што је пролазно, а отуђују нам вечност. Христос нас у исповести не суди, већ лечи. Милост је његова безгранична, али ми морамо направити први корак.
Подсетник којим се јемчи карта за вечност
Исповест почиње покајањем, тренутком када признамо да смо погрешили. Нека нас овај подсетник подстакне да се сетитимо онога што често сакривамо од других, али и од себе:
Кајем се што сам говорио празне и непромишљене речи.
Колико пута сам псовке изговарао несвесно? Колико пута сам друге осуђивао, оговарао или износио туђе слабости? У свакој ружној речи лежи корен зла, а у свакој празној, заборав на оне важне и оно што је важно.
Кајем се што сам лагао.
Лажи, обећања која нисам испунио, криве заклетве , све оне наносе ране истини, која је сам Христос.
Кајем се што сам био лењ и немаран.
Колико пута сам изабрао удобност уместо молитве? Колико пута сам дане проводио у бесциљу, уместо у слављењу Бога и труда за своју душу?
Кајем се што сам био тврдог срца.
Колико сам пута био себичан, мислећи само на себе, док су други патили? Колико пута сам своје потребе стављао изнад туђих?
Кајем се за грехе тела.
Прекршаји поста, преједање, опијање, све што сам чинио за тренутни ужитак, заборављајући да је тело храм Духа Светога.
Исповест као корак ка промени
Исповест није само списак грехова. То је одлука да се променимо. Она нас позива да прекинемо круг навика које нас удаљавају од Бога. Грех није само велики преступ, грех је и свака свака мала путања и свако застајкивање које нас удаљава од Господа. И једна изговорена ружна реч, једна себична мисао, један тренутак равнодушности , јер нас све то полако, али сигурно удаљава од извора љубави.
Не исповедамо се свештенику, већ Христу. Свештеник је ту као сведок, као духовни водич који нас храбри и подсећа да се милост Божија излива на свакога ко јој приступи искрено. Исповест догађа се у срцу, у признању пред самим Христом.
Шта је грех?
Данас се често трудимо да релативизујемо грех. „Сви то раде“, кажемо. Али грех није мерљив друштвеним нормама , он је оно што нас одваја од Бога.
-Грех речи: осуда, псовка, лаж.
-Грех дела: крађа, преједање, блуд, немар за пост.
-Грех мисли: завист, гордост, равнодушност, блудне помисли
Грех није само чин; он је стање душе. Сваки пут када прихватимо грех као „нормалан“, удаљавамо се од Божије љубави. А кад се кајемо, чинимо корак ка Њему.
Зашто је исповест важна у време поста?
Пост нас учи уздржању, не само од хране, већ и од свега што нас везује за пролазне ствари. Исповест је његов важнан део. Без исповести и покајања, пост остаје само телесно упражњавање. Покајање и Света Тајна Исповести нас чисти и припрема за Свету Тајну Причешћа.
Када се искрено суочимо да греховима својим, осећамо како се ослобађамо терета. Христос не тражи од нас савршенство, већ искреност и љубав. Он нас не одбија због греха, већ нас позива да се вратимо.
Први корак ка радости
Не треба се плашити исповести. Она није тренутак срамоте, већ радости. Човек који искрено изнесе своје грехе пред Бога, осетиће мир који ниједна овоземаљска ствар не може да пружи. Она је наш подсетник да нас Бог никада не оставља, чак и када се ми окренемо од Њега.
Зато, отворимо своје срце Христу. Исповедимо се, покајмо и почнимо изнова. У Његовој љубави нема граница.
„Дођите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити.“ (Матеј 11:28)
