Prvi humoristički list u Srbiji, čuveni „Šaljivac“, pojavio se još davne 1850. godine i odmah postao trn u oku vlasti. U vreme kada su slični listovi nicali po Evropi, u Srbiji su „Komarac“, „Zolja“, „Đavolan“, „Strela“, „Šilo“, brzo zabranjivani ili gušeni globama. Ipak, narodni duh se nije dao, dok su drugi pisali ozbiljne političke traktate, Srbi su se smejali i vlasti i sebi, jer šala je bila jedino oružje koje niko nije mogao da oduzme.
Od 1882. do 1938. godine izlazilo je na desetine satiričnih listova – „Vrač pogađač“, „Bič“, „Srbobran“ i legendarni „Ošišani jež“. Izdavači poput Jove Jovanovića Zmaja, Radoja Domanovića, Branislava Nušića i Braće Cvetković znali su da je smeh jači od bajoneta. Čak i u najtežim vremenima, kroz dva svetska rata, okupacije i bedu, Srbin je umeo da kaže: „Još nije vreme! Još nije vreme! Sad je dockan!“
U doba Kraljevine Jugoslavije listovi su se ugasili jedan za drugim pod pritiskom cenzure, ali duh je uspeo da opstane. „Ošišani jež“ je jedini odoleo pritiscima i uspeo da nastavi tiraž.
Poslednji predratni broj „Ošišanog ježa“ izašao je 1941. godine, baš kada su nemačke bombe padale na Beograd. Od tada pa do danas, srpski humor preživljava samo na ulici, u kafanama i na internetu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Dok zapadni mediji danas proglašavaju „govor mržnje“ čim neko kaže nešto što boli, srpski narod vekovima dokazuje da se najjača kritika ispoljava kroz šalu i humor. Srpski memovi i vicevi slobodno kruže, jer ko se smeje zlu u lice, taj ga je već pobedio. Šala, šala… al’ istina.
Piše: Stefan Stojanović
