Hrvatski državni vrh ponovo je javnosti priredio politički cirkus, ovoga puta zbog odlaska vojnika na paradu povodom Dana pada Bastilje u Parizu. Predsednik Zoran Milanović zabranio je učešće pripadnika vojske, dok je premijer Andrej Plenković pronašao zaobilazni put i poslao policijske specijalce. Hrvatska je tako dobila novu epizodu političke telenovele u kojoj dvojica funkcionera državne institucije koriste kao rekvizite u ličnom obračunu. Ipak, Milanović i Plenković nisu zavađeni baš oko svega – zajednički jezik lako pronalaze kada treba kritikovati Srbiju. Upravo na stalnom podgrevanju antagonizma prema Beogradu deo hrvatskog političkog vrha gradi svoj politički identitet, pa ne čudi što i predsednik i premijer tu temu koriste kad god treba prikupiti poene i skrenuti pažnju sa problema u sopstvenoj zemlji.
Milanović i Plenković već godinama deluju kao dva pevca na krovu kokošinjca. Njihove svađe odavno nisu rasprava o ustavnim nadležnostima, spoljnoj politici ili bezbednosti, već takmičenje u uvredama, blokadama i demonstraciji lične moći.
Romantična epizoda iz Pariza posebno je ogolila apsurd hrvatske vlasti. Vojska nije otišla jer joj nije dozvolio predsednik, ali je policija poslata odlukom vlade, kao da se međunarodna politika vodi po principu, ako ne može kroz glavna vrata, ući ćemo kroz prozor. Rezultat nije bila pobeda ni Milanovića ni Plenkovića, već javno prikazivanje države čiji najviši zvaničnici ne mogu da usaglase ni protokolarno pojavljivanje.
Iza predstave ostaju mnogo ozbiljniji problemi. Građane pritiskaju visoke cene, nezadovoljstvo penzijama, pad pojedinih grana poljoprivredne proizvodnje i odlazak radno sposobnog stanovništva. Međutim, predsedniku i premijeru očigledno je politički isplativije da proizvode novu svađu nego da preuzmu odgovornost za rezultate vlasti.
Njihov sukob odgovara obojici. Predsednik Milanović održava sliku buntovnika koji se suprotstavlja vladi, dok premijer Plenković svaku predsednikovu provokaciju koristi da sebe predstavi kao jedini oslonac institucionalne stabilnosti. Iza navodne netrpeljivosti krije se uzajamno političko hranjenje – jedan bez drugog teško bi zadržali jednaku pažnju javnosti.
Hrvatska zato nije talac jednog čoveka, već modela u kojem se politika pretvorila u beskrajno prepucavanje dva ega. Dok predsednik i premijer mere čija je komanda poslednja, građanima ostaje da plaćaju račun njihove predstave. Parada u Parizu je završena, ali u Zagrebu još traje.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
