У магловитом свитању тог 12. септембра 1683. године, свет је сведочио једном од најславнијих тренутака у историји Европе. То јутро, са брда Каленберг изнад опседнутог Беча, храбра пољска коњица, „крилати хусари“, муњевито је кренула у бој против надмоћних османских снага. Перјанице које су им красиле оклопе, распршене у галопу, шириле су се као крила, а ветар је разносио звук јуриша као песму слободе. Али, мало ко данас зна да су ове храбре коњанике звали „рацовје“ — поносан назив који су Пољаци дали у част Срба, оснивача ове јединице и ратника који су оставили неуништив траг у европској историји.
Још од давнина, Срби су се борили као одани заштитници, граничари Ромејског царства и заштитници Европе од исламских освајача. Њихове коњаничке јединице биле су симбол издржљивости, сналажљивости и ратничке вештине. Од Балкана до Мале Азије, Срби су вековима стицали и заливали крвљу искуство у сукобима са Османлијама и другим силама, доносећи са собом уникатни стил ратовања, савршен за препаде и извиђање.
Када су Османлије освојиле српске територије, многи српски ратници нашли су уточиште у Угарској, где су померане границе српског народа, а они су наставили да штите јужне границе Европе. Били су то први „гусари“, познати по својој брзини и тактичкој супериорности, ратници који су по својим особинама постали претеча чувених хусара. Ови српски коњаници брзо су стекли поштовање и углед широм Европе, па су тако, почетком 16. века, у Пољској основане прве пуне јединице „hussarorum alias racev„, односно хусара, или српске коњице.
С временом, крилати хусари постали су симбол, не само пољске, већ и борбе европског човека против Османлија. Срце и душа ове легендарне коњице био је дух Срба — ратника који су своју крв проливали на бојиштима бранећи Христа. Њихова вештина борбе, без тешког оклопа, са великим штитом и лакшим копљем, учинила их је изванредним борцима. Многи историчари, попут Ричарда Брежинског, документују њихово српско порекло, наглашавајући да су управо Срби донели своју ратничку традицију у средиште Европе.
Тог септембарског јутра, док се звоњава цркава из Беча ширила уз бојне поклике, крилати хусари срушили су се на Османлије као олуја. Перјанице су се вијориле на ветру, док су Срби, Пољаци и остали савезници, предвођени краљем Јаном Собјеским, хитали у можда последњи јуриш. У том тренутку, судбина Европе била је неизвесна и не први пут на плећима Срба, који су је несебично бранили, а иста им никада није захвалила. Исто тако су то учинили и на Косову пољу, несебично и храбро, устајући да бране Хришћанство и слободан свет, заустављајући први џихад према Европи, Срби су то урадили и као део хусарске коњице и зауставили Османлије на вратима Беча.
Иако, данашња Европа можда јесте, неиспричана историја није заборавила те храбре „рацовје“, коњанике који су својом неустрашивошћу и вештином променили ток европске историје. Њихово наслеђе живи у срцима потомака који и данас памте да су Срби, оснивачи крилатих хусара, били ти који су уздигли пољску коњицу до митских висина. На брду Каленберг, док су у свитање одзвањали топоти коња и звона бечких катедрала, Срби су, са својим перјаницама, уткали себе у причу о херојству које ће вечно одјекнути у легендама, а њих као јунаке прегаоце, нажалост, уписати у маргине историје.
Битка код Беча: Храброст и част српских ратника
Ова битка означила је почетак краја Османског царства. Османлије су претрпеле огроман губитак — више од 10.000 војника остало је на бојишту, а 300 топова, хиљаде шатора и оружја заплењено је од османске војске. После овог пораза, султанов командант Кара Мустафа-паша био је осуђен на смрт, погубљен у Београду, симболично, баш оном граду који су Срби изабрали за своју престоницу и баш тако је судбина Османлија на европском тлу почела да се круни.
Хусари, а посебно Срби који су били срж снага које су браниле Беч, одиграли су једну од најзначајнијих улога у одбрани Европе од османских освајача. Њихова храброст и вештина, утемељена на вековном искуству у борбама, променила је ток историје и спасила Европу од пропасти.
Као што је Матија Корвин својевремено основао своју „Црну војску“ са српским оклопницима, тако су српски гусари-хусари, оставили свој неизбрисив траг у најславнијој коњици Европе.
