Године 1945. године, човечанство је по први пут видело лице зла у свом најгрубљем облику – употребом атомског оружја. Атомска бомба, вероватно иринично названа „Мали дечак“ бачена је на јапански град Хирошиму, уништавајући 80% града и усмртивши око 200.000 људи. Овај злочин, за који не постоји никакво оправдање, заувек ће остати записан у историји, црним словима као једна од најмрачнијих страница људског рода.
Те кобне јутарње часове, 6. августа 1945. године, у 8:15 по локалном времену, авион Б-29 „Супер тврђава“, под командом пуковника Пола Тибетса, који је летелици дао име по својој мајци, „Енола Геј“, извршио је мисију која је променила ток историје. Бомба од обогаћеног уранијума експлодирала је тридесетак метара изнад земље, изазвавши бљесак који је, по речима једног британског ратног заробљеника, био толико јак да је могао осветлити целу Енглеску у најтамнијој ноћи. Уз тај бљесак стигла је и топлота која је пекла кожу, остављајући за собом само рушевине, смрт и неизрециви ужас.
Један од најупечатљивијих слика ове катастрофе био је облак у облику печурке, који се појавио четири минута након експлозије. Његова почетна светлост брзо је прешла у застрашујуће нијансе зелене, крваво црвене и, на крају, црне боје. Ударни талас уништио је све пред собом – од дрвећа и традиционалних јапанских кућа прављених од дрвета и папира, до челичане Митсубишија у центру града која је буквално истопљена. Локомотиве су бачене стотинак метара од шина, а сви облици живота у центру експлозије су заувек избрисани.
Хирошима, изабрана као циљ, јер је била центр за снабдевање јапанске војске. Људи који су преживели први удар, умирали су наредних дана и месеци од последица повреда, опекотина и радијације. Нико није био поштеђен – деца, жене, старци, рањеници – сви су постали жртве ове демонстрације моћи, на самом крају рата. Читав свет је горео у ратном вихору, а у затишју, када су имена победника, већ била исписана на овакво зло се одлучује Америка. Последња шанса за нуклеарни тест, а далеки јапан је испало најпогоднији за то.
Пуковник Пол Тибетс, који је извео ову мисију, после рата је постао позната личност, звезда америчке јавности. Одликован за своје заслуге, јер је учествовао у испитивању нуклеарног оружја, а 1975. године изјавио је да је и да је поносан на своју улогу и да мирно спава сваке ноћи. Умро је 2007. године, у 92. години живота. Његова жеља била је да га кремирају, јер је са овог света отишао уплашен да би његово гробно место могли оскрнавити противници нуклеарног оружја. Његов пепео расут је над Ламаншом, изнад којег је летео током Другог светског рата. Можда романтичан одлазак са овог света, али свакако остаје нада да на оном свету није имао такав дочек.
И након свих ових деценија остаје горка спознаја да се овакво зло може догодити, а оно што је остатку разумног света донео овај догађај јесте и друга врста спознаје, а то је ко је спреман да учини овакво зло. Савезници су занемели над оваквим зличином, а сама Хирошима је постала опомена човечанству да се зло које је ослобођено тог дана никада више не понови.
На дан када је бачена атомска бомба на Хирошиму у југословенској јавности и штампи углавном су се преносиле вести из страних агенција. Тадашња штампа у Југославији већ под контролом нових власти у својим новинским извештајима о овом догађају објављивала је да је рат при крају, као и да су Савезници употребили ново оружје које је јапанску војску гурнуло у поноре пораза.
Међутим, о детаљима о катастрофалним последицама употеребе атомске бомбе, укључујући огромне жртве и разарање, сазнало се тек касније.
Професор Михаило Пупин, јпознати српски научника није био жив у време овог догађаја, али његова ранија упозорења остала су упамћена, јер је скретао пажњу о опасности употребе науке у деструктивне сврхе. „Наука која нема за циљ добробит човечанства може постати највећи непријатељ човека. Морална одговорност научника је једнака његовој интелектуалној способности.“-говорио је Пупина, а то на шта је он упозоравао догодило се баш тога јутра 06.08.1945. над небом Јапана.
