9. februara 1881. preminuo je Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od najvećih svetskih književnika, čiji je genij duboko zaronio u tajne ljudske duše, ali i prepoznao specifičnost srpskog naroda. Njegova dela, teška i opora, ali neizmerno duboka, i danas su svetionik za sve koji tragaju za smislom, verom i identitetom u kompleksnom svetu.
„Opor, težak, ali i vrlo dubok i jak pisac“ – tako ga je zabeležio Jovan Skerlić. Isidora Sekulić je jednostavno zaključila: „Dostojevski je vrh nad vrhovima, sur, samotan, tužan, ali vrh.“ U ove ocene uveravamo se čitajući savremena dela poput knjige „Dostojevski – Knjiga o Isusu Hristu“, koja nam dodatno približava duhovnu dimenziju njegovog opusa.
Dostojevski, koji je bio izuzetno povezan sa slovenskim idejama i pravoslavljem, bavio se i odnosima Srbije i Rusije, pružajući uvid koji je i danas relevantan. On je uočio postojanje „dve Srbije“:
„Gornja“ Srbija je opisana kao ona „viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja žuri da živi životom političke nacije, sa partijama i intrigama kakve se ne sreću ni u nacijama mnogo starijim i samostalnijim.“
„Narodna“ Srbija je ona „koja jedino Ruse smatra svojim izbaviteljima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im.“
Ovakav uvid velikog pisca svedoči o njegovoj sposobnosti da pronikne u suštinu, prepoznajući slojevitost i specifičnu vezanost srpskog naroda za svoje korene, veru i bratske narode. Za srpsku dijasporu, Dostojevski ostaje ne samo književni klasik, već i mislilac čije reči podsećaju na značaj duhovnih i istorijskih veza koje transcendiraju političke tokove.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Na godišnjicu njegove smrti, sećamo se Dostojevskog ne samo kao umetnika reči, već i kao proroka koji je svojim delom postavio temelje za razumevanje kompleksnosti ljudske prirode i kolektivnog duha, ostavljajući neizbrisiv trag na srpsku, ali i svetsku kulturnu baštinu.
Piše: Petar Nikolajev
