Ranko Dabižljević o mestu u kojem su se susretali moćni i slavni, o vezi Gaslight-a i osnivača Plejboja, Americi koja više ne postoji i životu koji je izgradio daleko od zavičaja. Postoje mesta koja su mnogo više od adrese na mapi. Ona čuvaju duh jednog vremena, priče o ljudima koji su kroz njih prošli i uspomene na grad kakav danas više ne postoji. Jedno od takvih mesta u Čikagu je Gaslight klub, osnovan 1953. godine, koji je decenijama bio simbol ekskluzivnosti, muzike i specifične atmosfere starog Čikaga.
U njegovoj istoriji posebno mesto zauzima i priča o Hju Hefneru, osnivaču časopisa Playboy, koji je, prema rečima našeg sagovornika, bio član kluba i upoznao njegov koncept u vreme kada je Gaslight već gradio svoj prepoznatljiv identitet. Čovek koji je najveći deo svog života posvetio ovom mestu jeste Ranko Dabižljević. U Ameriku je stigao kao mlad čovek, a 1974. godine započeo je svoj put u Gaslight-u. Prošao je gotovo sve poslove u klubu, da bi 1995. postao njegov vlasnik.
U razgovoru za „Srpski ugao“, Dabižljević se vraća u vreme kada je Čikago izgledao drugačije, govori o ljudima koji su obeležili istoriju kluba, o izazovu očuvanja tradicije i o tome šta znači izgraditi život daleko od zemlje iz koje potičeš.
„Hefner je bio član Gaslight-a“: Priča koja povezuje dva legendarna imena
Gaslight postoji od 1953. godine i deo je istorije Čikaga. Vi ste u klub došli 1974. godine, a 1995. postali njegov vlasnik. Ali pre nego što se vratimo u istoriju kluba, hajde da se vratimo na vaš dolazak u Ameriku. Kada danas zatvorite oči i pomislite na taj trenutak, šta prvo vidite?
Ranko Dabižljević: Prvo vidim veliki grad. Nešto što kao mlad čovek nisam ni sanjao da ću videti i doživeti. Amerika je za mene bila nešto novo, drugačije i veliko.
Da li ste tada znali da ćete ostati u Americi ili ste mislili da je to samo jedno poglavlje vašeg života?
Ranko Dabižljević: Nisam tada mogao da znam kako će se moj život odvijati. Došao sam kao mlad čovek, a onda su se stvari razvijale korak po korak.
U Gaslight ste stigli 1974. godine. Sećate li se svog prvog dana? Kakav je bio ambijent, kakvi su bili gosti i po čemu se taj klub razlikovao od drugih mesta?
Ranko Dabižljević: Bilo je vrlo interesantno. Gaslight je bio privatni klub, sa svojim članovima, poslovnim ljudima i gostima koji su se međusobno poznavali. Imao je posebnu atmosferu. Nije to bilo mesto na koje je svako jednostavno mogao da uđe, već klub koji je imao svoj način rada i svoja pravila.
Članovi su imali i posebne ključeve sa brojevima, koji su bili deo identiteta kluba. Šta je to značilo u vreme kada nije postojala današnja tehnologija?
Ranko Dabižljević: Svaki član imao je svoj ključ i broj. To je bio deo sistema koji je postojao od osnivanja kluba. Danas se mnoge stvari rade drugačije, ali taj stari način bio je deo posebnosti Gaslight-a.
Šta je ljude decenijama vraćalo u Gaslight? Šta su ovde mogli da pronađu, a nisu mogli u drugim klubovima i restoranima?
Ranko Dabižljević: Pre svega, ekskluzivnost i atmosfera. Devojke koje su radile u klubu nisu bile tu samo zbog izgleda. Morale su da budu talentovane, da pevaju, služe goste i učestvuju u programu. To je bilo drugačije od mnogih mesta. Gaslight je imao svoj koncept i svoj stil.
Danas se o takvim klubovima često govori uglavnom kroz izgled devojaka, ali vi opisujete nešto mnogo kompleksnije — muziku, nastupe, talenat i čitavu atmosferu. Da li je to deo tradicije koji pokušavate da sačuvate?
Ranko Dabižljević: Vremena su se promenila, ali atmosfera je i dalje važna. Mnogo toga danas izgleda drugačije, ali postoji želja da se zadrži deo onoga što je Gaslight oduvek bio.
Kada govorimo o istoriji kluba, teško je zaobići Hjua Hefnera i Plejboj. Postoje priče o povezanosti koncepta Gaslight-a sa klubovima koji su kasnije postali deo Plejbojevog sveta. Šta vi znate o toj vezi?
Ranko Dabižljević: Hju Hefner je pokrenuo časopis Playboy 1953. godine, iste godine kada je otvoren i Gaslight. On je bio član našeg kluba i dolazio je ovde. Godine 1955. pisao je o Gaslight-u i njegovoj ekskluzivnosti. To je bio koncept koji je privlačio pažnju.
Da li ste imali priliku da lično upoznate Hefnera?
Ranko Dabižljević: Nažalost, nisam. Postojale su i razlike u konceptu. Devojke koje su radile u Plejboju nisu morale da pevaju, dok je u Gaslight-u muzika bila važan deo programa.
Danas se Plejboj često pominje kao simbol jedne epohe zabave i ekskluzivnih klubova. Da li vam je važno da se zna da je Gaslight imao sopstvenu tradiciju još od 1953. godine?
Ranko Dabižljević: Najvažnije mi je da se sačuva ono što Gaslight jeste. Klub ima svoju istoriju i svoj identitet. Prošlo je kroz njega mnogo ljudi i svi su na neki način ostavili svoj trag. Slavni gosti i Amerika koje više nema
Kroz Gaslight je prošlo mnogo poznatih ljudi. Kada ste radili za šankom i dočekivali goste, da li ste ih posmatrali kao zvezde ili kao obične ljude koji su došli da provedu veče?
Ranko Dabižljević: Naravno da znate ko su poznate ličnosti, ali gost je gost. Svako ko dođe treba da se oseća dobro. To je deo posla i načina na koji smo radili.
Posle toliko godina, imate li osećaj da ste bili svedok jednog dela američke kulturne istorije?
Ranko Dabižljević: Svakako. Kada sam došao u Ameriku, sedamdesetih godina, to je bila drugačija Amerika. Proživeo sam veliki deo svog života ovde i video koliko se sve promenilo.
Kako je izgledao Čikago u to vreme? Šta je bilo bolje, a šta je danas nepovratno nestalo?
Ranko Dabižljević: Život je bio jednostavniji. Ljudi su bili opušteniji. Danas svako ima telefon, svako snima, svako gleda šta će da pokaže i dokaže. Nekada je bilo drugačije, ljudi su više bili prisutni u trenutku.
Da li vam nedostaje taj stari Čikago?
Ranko Dabižljević: Definitivno. Kada sam bio mlad, grad je imao drugačiji ritam. Bilo je to drugo vreme i mnoge stvari danas više nisu iste.
Od mladog doseljenika do vlasnika kluba
Kada mlad čovek stigne u Ameriku, mora da uči jezik, da upozna nove ljude i da se prilagodi načinu života koji je često potpuno drugačiji od onog iz zavičaja. Šta je vama bilo najteže?
Ranko Dabižljević: Najteže je bilo u početku sa jezikom. Morate da naučite kako ljudi žive i rade, da se prilagodite i da idete napred.
A kada ste prvi put osetili da ste uspeli?
Ranko Dabižljević: Uspeh dolazi vremenom. Radite, učite, trudite se i onda vidite šta ste postigli. Važno je da imate cilj.
Čovek u Ameriku ne dolazi bez onoga što je poneo iz porodice i zavičaja. Šta ste vi sačuvali od svojih korena, a da to ni Amerika ni decenije života ovde nisu promenile?
Ranko Dabižljević: Iskrenost i poštenje. To su mi veoma važne vrednosti i trudim se da ih sačuvam u svemu što radim.
Od 1974. godine do danas prošlo je više od pola veka vašeg života u Gaslight-u. Kakva je odgovornost biti vlasnik mesta koje ima tako dugu istoriju?
Ranko Dabižljević: To je velika privilegija, ali nije lako. Vremena se menjaju, menjaju se ljudi i navike. Morate da se prilagođavate, ali da pritom sačuvate ono što je najvažnije.
Da li ste ikada pomislili da bi bilo lakše zatvoriti vrata nego nastaviti da čuvate tradiciju?
Ranko Dabižljević: Kada nešto traje toliko dugo, osećate odgovornost prema tome. Želite da mesto nastavi da živi i da ljudi koji dođu osete nešto od starog Čikaga.
Šta je ono što posetilac danas mora da oseti kada uđe u Gaslight?
Ranko Dabižljević: Želim da ljudi osete da su ušli u jedan drugi deo Čikaga, u drugu epohu. Da zaborave na svakodnevicu i da osete atmosferu mesta koje ima svoju istoriju. To je važno.
„Moj život je ovde“: Između Amerike i zavičaja
Kada čovek pola veka živi u jednoj zemlji, a koreni su mu u drugoj, vremenom se i granica između ta dva sveta promeni. Da li se danas više osećate kao Amerikanac ili kao čovek srpskog porekla?
Ranko Dabižljević: Čovek se menja tokom života. Ovde je moja kuća i ovde je moj život. Volim Srbiju i volim da odem da je posetim, ali moj život je u Americi.
Kada biste danas mogli da stanete pored onog mladog Ranka koji je prvi put ušao u Gaslight, ne znajući koliko će ljudi upoznati i šta ga sve čeka, šta biste mu rekli?
Ranko Dabižljević: Rekao bih mu da radi ono što voli, da ne odustaje od svog cilja i da bude uporan. Ako ste uporni, možete jednog dana da postignete ono što želite. Ne odustajte.
Mesto koje čuva uspomene na jedan grad
Priče poput ove podsećaju nas da se istorija ne čuva samo u knjigama, muzejima i arhivama. Ponekad je čuvaju ljudi koji su jednog dana stigli u nepoznat grad, prihvatili izazove novog života i ostali dovoljno dugo da postanu deo njegove priče. Za Ranka Dabižljevića, Gaslight je mnogo više od kluba. To je mesto u kojem je proveo najveći deo svog života, upoznavao ljude i posmatrao kako se Čikago menja. Od mladog doseljenika do vlasnika legendarnog kluba, njegov put svedoči o upornosti, radu i sposobnosti da se tradicija sačuva i onda kada se svet oko nje menja.
A možda je upravo u tome najvažnija poruka ovog razgovora: čovek može da promeni zemlju, grad i način života, ali ono što nosi iz kuće — poštenje, korene i uspomene — ostaje deo njega. I dok se svet menja, a stari Čikago polako postaje uspomena, vrata Gaslight-a i dalje čuvaju priču o jednom vremenu i o čoveku koji nije odustao od onoga čemu je posvetio život.
Piše: Andriana Bjedov
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
