U jeku političkih i društvenih napetosti, evropske države sve češće posežu za merama koje ograničavaju versko pokrivanje lica, prvenstveno nošenje burki i nikaba. I dok deo javnosti te zabrane doživljava kao napad na verske slobode, sve je više onih koji ih vide kao nužan korak u očuvanju društvenog poretka, bezbednosti i jednakosti među građanima.
Najnoviji primer dolazi iz Švedske, gde je potpredsednica vlade Ebba Buš zatražila potpunu zabranu burki u javnom prostoru. „Burka ne pripada Švedskoj i treba da bude zabranjena – dok to još možemo“, poručila je Buš, upozoravajući da preterani liberalizam može ugroziti samu supstancu švedskog društva.
Sličan ton dolazi i iz Italije, gde vlada premijerke Đorđe Meloni priprema zakon kojim bi se zabranilo nošenje burki i nikaba u školama, kancelarijama i prodavnicama. Kako navode iz Rima, reč je o meri koja ima za cilj zaštitu identiteta, bezbednosti i dostojanstva žena. Prekršioci bi mogli biti kažnjeni novčano, dok se istovremeno najavljuju i oštrije kazne za prisilne brakove i druge oblike zloupotreba pod plaštom religije.
„Želimo da sprečimo stvaranje paralelnih društava u kojima šerijat zamenjuje italijanski pravni sistem“, navodi se u saopštenju italijanske vlade.
Slične mere već postoje širom kontinenta. Austrija je još 2017. godine zabranila potpuno pokrivanje lica u javnosti, dok je Francuska još ranije, 2011. godine, postala prva zemlja u Evropskoj uniji koja je uvela potpunu zabranu burke i nikaba. Belgija je sledila taj primer iste godine, a Švajcarska je 2021. godine zabranu potvrdila na referendumu. U Nemačkoj su pravila različita od pokrajine do pokrajine, ali trend jasno pokazuje da se Evropa odlučuje da zakonom zaštiti principe sekularnog društva i vidljivog identiteta pojedinca.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Evropa danas stoji pred složenim izazovom, kako pomiriti slobodu i odgovornost, pluralizam i društveni sklad. Zabrana burki ne mora se tumačiti kao ograničenje slobode, već kao pokušaj da se reafirmišu zajedničke vrednosti i zaštiti pravo žena da budu ravnopravne učesnice javnog života. U društvima gde se religijski simbol pretvara u sredstvo socijalne izolacije i podređenosti, država ima ne samo pravo, već i obavezu da reaguje. Sekularizam nije neprijatelj vere, već okvir koji štiti sve vere od zloupotreba. Ove mere treba posmatrati kao podsećanje da sloboda ne znači odsustvo pravila, već postojanje jasnih granica koje garantuju jednaka prava svima. Evropa koja poštuje različitosti, ali i čuva svoj kulturni temelj, ne gubi na slobodi – naprotiv, pokazuje da je sazrela da zaštiti i žene, građane, sopstveni identitet.
Piše: Nina Stojanović
