Jedan od najvećih reditelja sa ovih prostra Zdravko Šotra umro je juče u 92. godini u Beogradu. On je u poslednjem intervjuu za Kurir ispričao da ima mnogo priča koje nije snimio, a da za jednom posebno žali.
– Sad sam dao tu priču Lordanu Zafranoviću, o tome kako je nestalo Kosovo. To je priča o jednom čoveku koji je poverovao u komunizam i druga Tita. On je radio s Fadiljem Hodžom i video je kako nestaje Kosovo i kako to Fadilj radi. On je napisao pismo Titu, a Broz ga odmah vratio Fadilju. Hodža je njega odmah poslao na Goli otok. To je takva priča, a istinita, o jednom velikom čoveku. I nisam uspeo da ga snimim. I sad sam je dao u amanet Lordanu Zafranoviću, pa neka on proba – rekao je Šotra.
Na osnovu ovih teza, Srpski Ugao ekskluzivno otkriva da je to priča o stradanju Zdravkovog rođenog brata Jove, koji je smenjen od strane šiptarskih funkcionera Fadilja Hodže i Mahmuta Bakalija, jer je ukazao u pismu Titu na pojavu separatističkih pokreta kod albanskih komunističkih funkcionera na Kosmetu i iseljavanju srpskih stručnjaka i naroda posle smene Aleksandra Rankovića i Brionskog plenuma 1966. godine.
– Umesto da preduzme mere, Josip Broz je pismo vratio Fadilju Hodži i Mahmutu Bakaliju, koji su se uz pomoć jednog broja srpskih kadrova obračunali sa Šotrom, njegovo delovanje okarakterisali kao velikosrpski nacionalizam, smenili ga sa svih funkcija i odstranili iz politike. Nakon albanskih separatističkih demonstracija 1981. godine, Šotra je delimično rehabilitovan, ali je iste godine u novembru u svojoj 56. godini umro od posledica srčanog udara – otkrio je bivši funkcioner sa Kosmeta, inače pašenog Jove Šotre.
Pored pisma Titu, izbacivanju Jove Šotre iz Saveza komunista Jugoslavije i progonu, doprinela je i njegova diskusija na sednici Pokrajinskog komiteta Saveza kominista Kosova, održanoj 25.decembra 1971. godine kada se suprostavio tvrdnjama jednog srpskog funkcionera, poslušnika Hodže i Bakalija. Taj funkcioner je za sve nevolje na Kosmetu okrivio „velikosrpski nacionalizam“.
– Zahtevam da se ovde otvoreno, jasno i određeno kaže da li za ovakvo stanje u pokrajini, mislim na majorizaciju Srba i njihovo iseljavanje odgovornost snosi Savez komunista Kosova. Ocenjujem i to svako objektivan vidi, da su se poslednjih godina ispoljile ozbiljne manifestacije albanskog šovinizma i nacionalizma – kazao je tada Jovo Šotra.
Pored Šotre, tada su politički stradali srpski kadrovi Miša Sekulović i Novica Stojanović, kao i nekoliko meseci kasnije Kadri Reufi, funkcioner iz redova turske nacionalne manjine, čime je ugušen pokušaj da se ukaže na svu svirepost albanskog nacionalizma i separatizma. Niko od njih kasnije nije bio hapšen, niti je zaglavio na Golom Otoku, već su „samo“ uklonjeni iz političkog i javnog žiivota.
Posebno je zanimljiv slučaj starog komuniste Reufija, koji je smenjen i proganjan zbog toga što je ukazivao na veliku albanizaciju Turaka na Kosmetu, koja je počela prilikom popisa 1971. godine.Tada su popisivači Albanci umesto onako kako su se izjašnjavali, Turke upisivali kao Albance, odnosno Šiptare.
Inače Zdravko Šotra je u svojoj autobigorafiji „Držeći se za vazduh“ objavio i detalje o teškoj sudbini brata Jove za vreme Drugog svetskog rata.
– Dugo ništa nismo znali o sudbini brata Jove. Pošto je majku izmučila najcrnja strepnja da nije živ, on se pojavi tek četrdeset druge. Šestog aprila, dok su Nemci Beograd zasipali bombama, njemu su u bolnici operisali slepo crevo. Onda su ga Nedićeve vlasti poslale u Borski rudnik, u radni logor. Iduće godine je nekako uspeo da pobegne. Dugo se bez ikakvih isprava provlačio kroz razne kontrole da bi nekako stigao do Lipljana, na Kosmetu. Pojavio se u Nedićevoj uniformi za radne logore – napisao je Šotra u svojoj autobiografiji.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zdravko Šotra je kao dečak živeo na Kosovu i Metohiji, a u jednom intervjuu kazao je da Kosovo problem koji je načet još u vreme turske vladavine.
-Kosovo, sa brojnim manastirima i crkvama njima je ličilo na tvrđavu hrišćanske vere. Da to razvodne, oni su Albance sa Prokletija prevodili u islam i naseljavali ih na Kosovo i Metohiju. To je trajalo vekovima i dostiglo je opasne razmere. Jedino je kralj Aleksandar uočio i pokušao da problem reši, ali njega ubrzo ubiše. Kao dete bio sam na Kosovu i pamtim oduševljenje kojim su Šiptari dočekali ulazak Nemaca, i klicanje Hitleru. On im je tamo dao svu vlast. I odmah su odatle krenuli prepuni vozovi srpskih izgnanika, kojima će se po oslobođenju zakonom zabraniti da se vrate na svoja ognjišta. Naša vojska je sve do 1953. godine tamo vodila borbe sa balistima, a Tito koji nije verovao Srbima, na sve načine nastoji da Šiptare pridobije. I Šiptari ubiju Miladina Popovića, a Tito svu vlast i svu dalju sudbinu Kosova poverava Fadilju Hodži. I šta biva? Stvara se klima zbog koje se Srbi ponovo iseljavaju sa Kosova, a sa Pokletija ponovo hrle i naseljavaju ga Albanci. Mi smo decenijama to gledali i ćutali. Trideset godina sam uzalud pokušavao da snimim film po istinitoj ispovesti jednog čoveka, koja sadrži sve ovo o čemu sam govorio.
Piše: Siniša Kostić
