Postoje trenuci kada običan čovek postaje legenda
Tridesetdvogodišnji Dragan Cigan bio je sin, muž i otac, običan čovek koji je u Italiji radio i živeo skromno, dok jednog leta nije stao između života i smrti. Na plaži Jadrana talasi su postali nemilosrdni neprijatelj za dvoje dece koja su se borila za život u vodi. Dok su roditelji nemo stajali i posmatrali, Dragan nije ni sekund oklevao, skočio je u nemirne talase samo sa jednim ciljem – spasiti mališane.
Nije imao ogrtač, nije imao supermoći – imao je samo srce spremno da voli više nego što se boji. Svaki njegov pokret bio je borba sa silom koja ga je vukla ka dnu, ali nije odustajao. Povukao je prvo jedno, pa drugo dete do obale, dok je voda neumoljivo uzimala snagu njegovog tela. Ljudi na obali stajali su u šoku, neki u strahu, ali niko osim njega nije znao šta znači staviti svoj život na kocku za nekog drugog.
Kada je decu doveo na sigurno, njegova snaga je popustila. Virovi i dubina odneli su Dragana, dok su svi gledali u tišini koja para dušu. Potraga je trajala satima, ali njegovo telo je pronađeno tek nakon 30 sati. Iako ga više nije bilo, njegovo ime zauvek je ostalo urezano u istoriji – ulica u Jezolu nosi njegovo ime. Italija mu je dodelila najviše priznanje za hrabrost, a njegova porodica nije ostala sama – dobili su stan u mestu gde je Dragan živeo i radio, finansijsku pomoć italijanske opštine Veneto i stipendije za ćerke. Zajednica i prijatelji pružili su im podršku i ljubav koja je olakšala bol i tugu.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Dragan Cigan nas uči šta znači biti čovek. Heroj ne traži aplauze ni zahvalnost, jer hrabrost se meri u delima, u trenutku kada nema vremena za razmišljanje, kada je jedino važno spasiti tuđe živote. On je dokaz da prava ljudskost ne poznaje granice, ni strah, ni očekivane nagrade. Njegova hrabrost živi tamo gde su talasi nekada nosili strah, u srcima svih koji znaju da ljudskost i ljubav čine svet boljim.
Piše: Stefan Bogdanović
