Godine 1522. samo godinu nakon osmanskog osvajanja Beograda, na Dorćolu je osvanula prva kafana na evropskom tlu, treća u svetu posle onih u Meki i Kairu, gde se služila samo crna kafa, donoseći orijentalni običaj koji je brzo postao srž društvenog života, simbol tolerancije i mesta gde su se mešali narodi, vere i jezici u vavilonskoj harmoniji.
Dorćol, čije ime potiče od turskog „dört yol“ – raskrsnica četiri puta, oduvek je bio srce grada: od pustare na dunavskoj jaliji i Zereka, preko naselja srpske sirotinje, sefardskih Jevreja, Dubrovčana, Grka, Čeha, Rusa i Arnauta, do živog kvarta gde se nikad nisu zaključavala vrata. Tu su stajale bogomolje različitih vera – Crkva Ružica iz XIV veka, Bajrakli džamija, ostaci jezuitskog hrama i stare sinagoge, svedočeći o ekumenizmu koji je Dorćol činio jedinstvenom laboratorijom suživota.
Kafana na Dorćolu nije bila samo mesto za kafu, postala je centar razgovora, trgovine, politike i kulture, gde su se sklapali poslovi, rađale ideje i negovale tradicije. Dok su London, Pariz i Beč čekali ceo vek na svoje prve kafane, Beograd je već živeo punim plućima ovog običaja, koji je preživeo vekove, ratove i promene.
Danas, kada se stari Dorćol pretvara u skupoceno građevinsko zemljište, a nekretnine dosežu vrtoglave cene, nestaju tragovi te autentične duše, kuće, kapije i priče. Ali kafanski duh ostaje, mesto gde se vreme meri šoljicama, pesmom i iskrenim razgovorom, podsećajući nas na korene koji nas spajaju sa prošlošću.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
U eri globalizacije koja briše lokalne posebnosti, priča o prvoj evropskoj kafani na Dorćolu podseća na snagu tradicionalnih vrednosti – suživot, gostoprimstvo i jednostavnost koja spaja ljude bolje od bilo kakvih modernih trendova. Čuvajmo te korene, jer bez njih gubimo deo sebe – onaj najvredniji, ljudski.
Piše: Stefan Stojanović
