Читам драгоцена сећања српског историчара уметности и писца, академика Дејана Медаковића („Дани, сећања I – VIII“). На преко 6000 страна, српски чувар сећања и предања говори, у дневничкој форми, о свему по нас важном што се догађало у Титовој и пост-титоистичкој Југославији од 1976. до 2008. године.
Сазнаћете толико тога неочекиваног о ликовима и делима многих овлаш проучаваних и фељтонски познатих (махом негативних) јунака наших дана.
Рецимо (када је реч о 1979. и 1980): о војвођанерским покушајима расрбљавања новосадске Матице Српске (које су спроводили личности попут Васка Попе, истински великог песника, али не тако великог српског родољуба), о локалним отпорима давању имена проте Матеје Ненадовића основној школи у Ваљеву, о гашењу загребачке „Просвјете“ (као рђаво знамење будуће судбине Срба у Хрватској), о слободном слављењу Мокрањца и принудном забораву Хајдук Вељка у њиховом Неготину, о великом паду читаве наше нације, о нашој задриглој, тупој и равнодушној јавности, о депресивним размишљањима Никше Стипчевића и разарајућем песимизму Михаила Пантића, о борбама унутар Српске академије наука и уметности и драгоценој улози Павла Савића, о срамним текстовима извесног Радивоја Цветићанина (шампиона антисрпства и безбожништва у великој конкуренцији тадашње епохе, „познатог Политикиног пискарала“, а сада колумнисте и сувласника дневног листа „Данас“), о стварању неких нових и другачијих Универзитета у модерном свету, о страхотама земљотреса у Црној Гори (само у бококоторском заливу је у трену срушено око 50 цркава), о завештању Меше Селимовића, крволочним идеолошким нападима на изложбу Миће Поповића, бурној и немилосрдној урбанизацији Београда, нашим бескрупулозним и циничним салонским мудрацима, боравку на Хиландару, пронађеним остацима оригиналне Нојеве барке и оловне плоче са Пилатовом пресудом Христу, о ишчезавању осећајности из душе савременог човека, пропадању старих београдских породица, сукобима и замирању пријатељства међу најважнијим српским интелектуалцима… све уз препис једног стварно изванредног интервјуа Александра Солжењицина (уз бриљантан опис и његову оштру осуду Фебруарске револуције 1917).
Кад ово читамо, практично разумемо (са безброј илустративних примера) колико је било тешко и страшно живети у правој правцатој диктатури са нимало скривеном мржњом читаве државе и целокупног друштва према свему српском и православно-хришћанском.
Делују зато невероватно смешно и размажено све оне силне жалбе и јадиковке ововремених српских интелектуалаца и активиста. Посебно када наводе баш ова времена о којима сведочи Дејан Медаковић – као, тобоже, „много боља од данашњих“!
Мора се што више и пажљивије читати, анализирати и стално истраживати све оно о чему пишемо и чему (најчешће олако) судимо.
P. S.
Једна од многих горких дефиниција пада нашег, српског народа у Медаковићевом стилу:
„Народ који овако равнодушно трпи шиканирање своје духовне баштине губи право на њу, он раскида оне драгоцене нити које га повезују са крвотоком истински просвећеног света“.
То је написао 3. септембра 1980. поводом збивања у манастирима Каленић и Драча („одузимање тишине“ калуђерима од стране распомамљених туриста, који немоћне монахе покушавају да увуку у своје врзино коло).
До тамо је дошао кроз ружна, мусава села духовно заосталог подручја (око Липара где је некада боравио велики Георгије Ђура Јакшић).
P. P. S.
„Пред сумрак стижемо у Велуће. Лепо смо дочекани. Сиромашан манастир. Нуде нас водом и коцком шећера. Осећа се тиха, скривена доброта у овом сестринству…
Види се да им је тешко, али се не жале. О својим бригама причају спокојно, помирено, као сељак коме није родило, а он то прима као нешто природно, обично, као нешто што се мора преживети.
Чему кукање кад се ништа не може изменити?
Спасоносне вековне формуле спокојства…“
