Dok nemački „Bild“ dramatično najavljuje da će čokolada poskupeti „baš pred Božić“, između redova se vidi nešto drugo u Nemačkoj se i obična čokoladna tabla pretvara u mali luksuz. Ne zato što je kakao odjednom postao nedostižan, već zato što se građani polako privikavaju na novu normalnost, da sve što donosi trunku radosti postaje privilegija.
Proizvođači se pravdaju rastom troškova kakao, energija, ambalaža, plate. „Lebensmittel Zeitung“, nemački trgovinski časopis prenosi da jedan veliki proizvođač traži i do 20 odsto više, dok brendovi kao što su Ferrero, Lindt, Mondelez i Ritter već gube tržišni udeo. Tafelschokolade čini oko deset odsto prometa u kategoriji slatkiša, ali uprkos tome, popusta nema, osim u kratkim akcijama.
Istovremeno, priča o „neizbežnim troškovima“ škripi na činjenicama. Cena kakaa je sa istorijskog rekorda od 11.957 evra po toni pala na oko 5.000 evra. Tržište se, dakle, delimično smirilo, ali cene za običnog Nemca ne prate taj pad. Umesto toga pakovanja se „tajno“ smanjuju, dok proizvođači i dalje guraju premijum strategiju – manje gramaže, veće cene.
U toj igri Aldi postavlja lestvicu, a ostatak trgovine se nervozno prilagođava. I dok se diskonti i brendovi nadgornjavaju oko marži, poruka porodicama je jednostavna, nema čokolade svaki dan, deca neka nauče da je kockica slatkiša nagrada, a ne deo detinjstva.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Kada u Nemačkoj čokolada postane simbol stezanja kaiša, to više nije priča o slatkišima, već o društvu koje pristaje da se najobičnije radosti pretvore u luksuz. Umesto da se otvore pitanja marži, kartela i uloge politike koja godinama gura teret kriza na srednji sloj, javnosti se servira narativ o „objektivnim troškovima“. To nije novinarstvo, to je propagandna ambalaža za nepopularnu ekonomsku realnost i zato ne čudi što se i u imućnoj Nemačkoj sve češće stiče utisak da se normalan život topi brže nego kockica čokolade među usnama.
Piše: Nina Stojanović
