U knjizi „Moje ratne uspomene“ (1922) Dragomir S. Petrović ostavio je zapis koji i danas steže srce u grudima. U prvim danima Velikog rata, tokom austrougarskog napada na Šabac, varoš je bila pretvorena u bojište. Granate su padale na kuće i civile.
Na sred glavne šabačke pijace, na mestu gde se ukrštaju četiri ulice, Petrović je zatekao prizor koji je zauvek urezao u sećanje. Na kamenoj kaldrmi ležala je žena, sva u krvi, sa razmrskanom glavom i rastresenom kosom. Bila je mrtva. Pored nje je klečala njena ćerka, devojčica od pet godina, i kroz suze se obraćala neprijateljskim vojnicima :
– „Nemoj, čika Švabo, da mi ubiješ moju dobru mamu! Ona nije kriva, moj tata nije ovde, on je u vojsci. Ja nemam više nikog sem moje mame. Ko će mi hleba dati? Ja ne mogu živeti bez moje mame. Molim te, čika Švabo, nemoj mi ubiti moju slatku mamu, mama nije kriva!“
Svakog puta kada bi eksplodirala nova granata, devojčica bi padala preko majčinog tela, štiteći je svojim malim rukama, kao da može odbrani onu koja je već mrtva.
Ova scena nije bila usamljena. Srbija je u Velikom i u Drugom svetskom ratu pretrpela užasna stradanja civila, nedužnih ljudi koji nisu bili vojnici, nisu držali oružje, već su stradali samo zato što su bili Srbi.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Danas, kada živimo u miru, nedovoljno cenimo slobodu za koju smo se izborili. Za tu istu, izborila se i mala Šapčanka, koja je svojim telom štitila već mrtvu majku i čiji je plač odjeknuo snažnije od svih topova i granata. Olako shvatamo pobedu u Velikom ratu, kao da nam je poklonjena, a ne kao plod krvi i žrtve generacija koje su stradale da bismo mi danas mogli da živimo slobodno u svojoj zemlji.
