У Призрену, некада престоници српског царства, постојала је по једна црква за сваки дан у години, чак 365 светиња. Данас, ходочасници из свих крајева Србије и расејања долазе у овај град на Бистрици, обилазећи здања и светиње као што су Призренска богословија, црква Богородице Љевишке, манастир Светих Архангела, храм Светог Ђорђа и чувена тврђава Каљаја.
Шетња поред Шадрвана, старог срца чаршије, и поглед на зидине тврђаве која је била бедем Душановог царства, буде осећај поноса али и туге. У непосредној близини града, Манастир Светих Архангела је миниран и опљачкан 1999. године, али су конаци обновљени а монашки живот је активан. Уз сву муку пркосно и непоколебљиво, Срба, ипак и данас има у Призену.
Призренска богословија, духовно срце српске омладине на Косову и Метохији, опстала је упркос нападима и притисцима, које трају свакодневно. Данас се из ње чује молитва и црквено појање и школују се нове генерације будућих свештеника Српске православне цркве, које ће чувати цркве, веру и идентитет на Косову и Метохији.
Храм Светог Ђорђа, саборна црква, која је такође претрпела паљење и пљачку, обновљена је и у њој се поново служи, окупља мали број преосталих Срба, али и стотине ходочасника, који долазе из централне Србије и свих крајева света, да се поклоне светињама у Метохији.
Бројне организације из Србије и дијаспоре данас организују поклоничко-хуманитарна путовања у Призрен. За многе младе Србе, ово је први сусрет и тренутак када им се пробуди свест о стварној величини нашег народа али и живи час историје који се памти читав живот. Кажу овде: „Ко једном дође у Призрен, читав живот се буди носталгичан.“
Призрен је више од града, он је вечни простор у који се улази ћутке и излази преображен. Тамо млади постају родољуби, гледајући у зидине, које памте цара, а они старији пронађу смисао, ослушкујући тишину.
Римљани су говорили да сви путеви воде у Рим, нама, Србима, сви путеви треба да воде у Призрен, јер ко једном туда прође, више не гледа на историју као на прошлост, већ као на завет и не види рушевину, већ темељ.
