Никада после 1945-те није било код нас, Срба, толико злурадости и зависти, оне револуционарне спремности да се у коментарима оваквих вести отворено прети, вређа и моралише. До неподношљивости.
Аутор: Драгослав Бокан
Иза сопствене неугледне и јадњикаве спољашности, крије се југословенска малограђанска „средња класа“ у покушају, како вришти од љубоморе, држећи лекције много бољима и успешнијима од себе. Вечно гладни мишеви са виртуелним лављим канџама.
Погледајте обавезно ове већински неподношљиво злобне увреде и све те катастрофалне коментаре којим се огавно исмева, псује, обезвређује и вређа Србин најзаслужнији што смо на недавној Олимпијади онако супериорно понизили (од јавности форсирану) америчку, а затим и убедљиво победили немачку репрезентацију (да подсетим: још увек актуелног првака света у кошарци).
Нигде радости, ни захвалности коју осећамо сви ми остали и другачији припадници српског народа, који су скакали пред телевизорима од весеља и узбуђења током те две њихове величанствене утакмице.
Па се реторички злоупотребљава болест несрећне деце, политикантски уводи неизбежни „зли Вучић“ у причу, фрустрирано наглашава разлика у платама и приходима између врхунских светских спортиста и наших овдашњих плата и хонорара, све признајући да и данас (после 79 година) и даље пламти онај позив на отимање туђих имања и стрељање свих непожељних.
Да се још једном подигне крвава кука и мотика, она што је по Титовим непотписаним наређењима стрељала кога год је хтела, брутално уцењивала и силовала жене од ОЗНЕ похапшених „припадника реакције“, руља што је без пардона рушила и спаљивала српске православне цркве (и то горе и више од хрватских и муслиманских усташа), себично опраштала усташке злочине, а убијала немилосрдно носиоце Карађорђеве звезде са мачевима и најспособније српске домаћине, ‘ладно претварала градилиште београдског храма Светог Саве у фабрички магацин и гаражу… све певајући поносно, хорски:
„Нећемо краља, хоћемо Тита, народ се пита!“.
Остао је, очигледно, тај вампирски вирус чежње за часом освете и сладострасног уништавања постојећег поретка. За пакленом социјалном пречицом и дуго сањаном осветом побуњених робова над својим газдама и послодавцима.
Све ће то народ упропастити.
Ал’ ће то Бог позлатити!
