„Они су лопту заменили пушком! Широј јавности је непозната чињеница да је цео један фудбалски тим из Подновља код Добоја, положио живот за Републику Српску и српски народ. Реч је о Фудбалском клубу ‘Полет’.
Погинуло је чак дванаест играча током рата 1992-1995. За њихову жртву данас готово да нико и не зна.
‘Почетак рата је био и нека врста мобилизације за фудбалере. Када је српски народ био угрожен, они су лопту заменили пушком. Чекао их је најважнији меч, у којем је улог био много већи од три бода. Сви су се укључили у борбу, и велики број их је изгинуо бранећи веру и отаџбину’ – каже за Јово Вукељић, тренер ФК Полета.
Нажалост, с почетком ратних дејстава дошло је до првих жртава, и тај крвави низ није стао до краја рата. Један по један, дванаесторица фудбалера положила су живот на бранику отаџбине.
‘Први је страдао, 1992. године, Небојша Грабовац (28), играч средине терена, неожењен.
Исте године погинули су и Драган Босић (24), играч одбране, неожењен, па Славко Вукмировић (25), леви бек, отац једног детета, Драган Радуловић (27), играч одбране, Милош Нарић (29), играч одбране, отац двоје деце која данас играју у истом клубу…
Шести играч који је изгубио живот 1992. је Драган Максимовић (23), нападач, отац једног детета; потом Слободан Нарић (23), играч одбране, и Ђоко Нарић (31), такође одбрамбени играч, отац двоје деце’ – испричао је Вукељић.
‘Свој живот за Републику Српску дали су и Славко Грабовац (22), десни бек, отац једног детета, па Синиша Шапорац (25), играч средине терена, чије дете се родило месец дана после његове погибије. Здравко Нарић, у тиму одбрамбени играч, неожењен, нестао је у бици на Возући 1994. године и његове кости још нису пронађене.
Дванаести играч Полета који је дао живот за родну груду је Зоран Томушиловић (27), отац двоје деце.
Као командир интервентне јединице „Вучијачки орлови“, погинуо је од муслиманске руке – по завршетку рата. Убијен је у Модричи 1996. године’ – завршава тужни ‘именик’ Јово Вукељић.
Осим спомен-плоче на просторијама клуба, нажалост, више ништа друго нас не подсећа на херојство ових младића, од којих је најстарији имао 31, а најмлађи само 22 године…“
Бог им дао рајско насеље!
