Da li ste znali da je u Vojvodini krajem XIX veka radilo čak 280 vetrenjača? Danas su od tog nekadašnjeg ravničarskog giganta ostala tek dva usamljena svedoka – u Belom Blatu i Melencima. Sudbina vetrenjača govori mnogo više od priče o starim mlinovima, ona svedoči o usponu domaće poljoprivrede, početku industrijalizacije i nemaru prema sopstvenom nasleđu.
Najstarija vetrenjača u Banatu podignuta je 2. oktobra 1794. godine u Elemiru. Sagradio ju je Agošton Kiš, sin veleposednika Isaka Kiša, na imanju kupljenom krajem XVIII veka. Od tada vetrenjače niču širom Vojvodine, uporedo sa razvojem zemljoradnje i rastom proizvodnje žita. Gotovo svako selo u srednjem Banatu imalo je svoj mlin na vetar. U Melencima ih je bilo osam, u Kumanu šest, u Tarašu dve, u Elemiru tri. One su mlele sve vrste žita i predstavljale oslonac seoske privrede.
Sa dolaskom industrijskih mlinova krajem XIX veka, vetrenjače polako nestaju. Novi pogoni bili su snažniji i brži, a Banat je zakoračio u industrijsko doba. Međutim, cena napretka bila je nestanak čitave jedne epohe graditeljstva i tehnike.
Danas su u Banatu preostale samo dve vetrenjače. Bošnjakova u Melencima, podignuta 1899. godine, zidana je od opeke i čerpića, sa kupastim krovom od šindre. Nekada je kroz pokretni krov prolazila osovina sa krilima koja su hvatala vetar i pokretala mehanizam. Danas krila nedostaju, a unutrašnjost je oštećena, iako je objekat pod zaštitom države. Vetrenjača u Belom Blatu takođe stoji kao usamljeni simbol vremena kada je energija vetra bila pokretač života.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Vetrenjače nisu samo romantični ukras ravnice, već trajni podsetnik na vreme kada su rad, znanje i priroda bili u skladu. One svedoče o umeću graditelja i snalažljivosti ljudi koji su vetar pretvarali u hleb. Danas, preostale vetrenjače mogu postati mesta susreta tradicije i savremenog života, prostori kulture, turizma i obrazovanja – ali pre svega simboli identiteta ravničarskog sveta koji i dalje živi u kolektivnom pamćenju. Sačuvati ih znači sačuvati priču o tome ko smo bili i na čemu smo gradili svoj opstanak.
Piše: Stefan Stojanović
