Slučaj austrijskog ORF-a, koji je prema navodima portala „Heute” prećutao podatke o 164.573 stranaca osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela, dok je izveštavao o kuvaru koji je služio mrave, neodoljivo podseća na RTS, ali ne na način na koji to predstavljaju oni koji Srbiju uporno opisuju kao zemlju potpunog medijskog mraka. Javni servis Srbije nije televizija izložena uticaju vlasti kako je neko studentima u blokadi objasnio, već velika i skupa institucija unutar koje pojedini urednički krugovi vode sopstvenu politiku. Zaposleni među njima urednici i deo menadžmenta su bili toliko „neslobodni” da su javno prestvovali protiv svoje uređivačke politike, podržavali blokaderski pokret i pridružili se okupljanjima ispred RTS-a, dok su studenti fizički blokirali ulaze u zgrade u Takovskoj i na Košutnjaku. RTS je sam preneo njihove zahteve, govore i optužbe protiv rukovodstva i države. Dakle, ljudi su protestvovali sami protiv sebe i države, a pitanje je za čiji račun i od čijih para?
Podatke koje imamo iz Austrije, a o kojima nije izvestio njihov javni servis su iz zvaničnog odgovora ministra Gerharda Karnera i odnose na osumnjičene, ne na osuđene, a među strancima se nalaze i turisti, studenti i privremeni posetioci. To, međutim, nije razlog za ćutanje, već za profesionalno objašnjenje. Prema portalu „Heute”, ORF o tim brojkama do objavljivanja njegove kritike nije izvestio i to je samo jedan od primera na koji način je austrijski javni servis ćutao ili izveštavao na štetu građana. I ORF i RTS zato pokazuju kako javni servis može da manipuliše bez izgovorene laži – dovoljno je da važnu temu prećuti, potisne ili zameni bezazlenom pričom, a zatim tvrdi da je sve bilo pitanje uredničke procene. Važno je napomenuti da RTS, nikada nije izveštavao o obimu nasilja blokaderskog pokreta i kakvu su štetu zapravo naneli Srbiji.
Iza programa RTS-a nalazi se i mnogo ozbiljnije pitanje – novac građana. Državna revizorska institucija utvrdila je da RTS nije dokumentovao način na koji je planirao potrebe i procenjivao nabavke programskih sadržaja u vrednosti od 3,5 milijardi dinara, dok je gotovo 773 miliona preusmereno na sadržaje koji nisu bili obuhvaćeni odobrenim finansijskim planom. Revizori su naveli i da Upravni odbor nije sistematično kontrolisao finansijsko poslovanje. Nalazi su objavljeni u izveštaju o poslovanju RTS-a. Dakle, nije reč samo o političkom utisku da privatne produkcije dobijaju milione, već o zvanično utvrđenom nedostatku jasnih kriterijuma i kontrole pri raspolaganju ogromnim javnim sredstvima.
U toj priči godinama se pojavljivalo i ime Olivere Kovačević. Predsednik Upravnog odbora Branislav Klanšček optužio je rukovodstvo RTS-a da je za pripremu tada neemitovaane emisije „Jedan dobar dan” potrošeno oko 14 miliona dinara i podneo krivičnu prijavu. Kovačevićeva je navode odbacila, tvrdeći da je novac uložen u studio, scenografiju, grafiku i pripremljeni materijal, kao i da ona nije mogla samostalno da odobri takav trošak. Postupak ni dve godine kasnije nije imao javno poznat epilog. Klanšček je potom tvrdio da je budžet „Pesme za Evroviziju 2024” od 249.000 evra prekoračen za još 50.000 evra, dok je rukovodstvo osporavalo njegove interpretacije. Kada se milioni vrte, a konačni obračuni postaju predmet međusobnih optužbi, sumnju građana ne proizvode tabloidi- proizvodi je netransparentnost samog RTS-a.
Postoji i dokumentovana saradnja javnih servisa sa stranim organizacijama. Evropska unija je 2018. pokrenula projekat vredan 1,2 miliona evra za jačanje kapaciteta RTS-a i RTV-a, u okviru kojeg su organizovane i obuke novinara, uključujući radionice BIRN-a o istraživačkom novinarstvu. Ranije je sprovođen i višegodišnji program BBC-ja za transformaciju RTS-a u javni servis. Strani novac i strani modeli profesionalnih standarda, ukršteni sa domaćom netransparentnošću, političkim aktivizmom dela zaposlenih i potiskivanjem nacionalnih tema, javnost ima pravo da pita da li se RTS modernizuje ili se postepeno pretvara u televiziju otuđenu od državnog i nacionalnog interesa.
Simbol tog poremećenog odnosa prema nacionalnom pamćenju može se videti i u programskim prioritetima. RTS i privatna GFC produkcija snimili su dokumentarno-igranu seriju od deset epizoda „Tito između Istoka i Zapada”, dok projekat o herojima sa Košara godinama stoji nedovršen. Pošteno je reći da „Košare” nisu projekat RTS-a i da je snimanje prekinuto posle sukoba privatnih producenata i reditelja, pa odgovornost ne može biti pripisana samo javnom servisu. Ipak, poređenje ostaje porazno za celokupnu kulturnu politiku, za novu televizijsku obradu Titove biografije pronađeni su novac, produkcija i termin, dok junaci bitke koja predstavlja jedan od simbola odbrane Srbije još čekaju veliko igrano ostvarenje dostojno njihove žrtve.
Najopasnija je mogućnost dvostruke igre u informativnom programu. Kada se dolazak studenata ili poljoprivrednika na protest potisne, a zatim deo zaposlenih javno optuži RTS da je događaj prećutao, stvara se slika da vlast drži javni servis pod potpunom kontrolom. Posledica je ista, građani ne dobijaju punu informaciju, javni servis gubi poverenje, a oni koji učestvuju u njegovom urušavanju predstavljaju se kao njegovi oslobodioci. RTS zato ne treba oslobađati od mogućeg uticaja vlasti, već od samovolje uredničkih krugova, političkog aktivizma, netransparentnih produkcija i svih koji novcem građana pokušavaju da naprave televiziju po sopstvenoj ideološkoj meri.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
