U trenutku kada više od 71.000 austrijskih penzionera pokušava da dopuni skromna primanja povremenim radom, država im od početka 2026. godine povećava teret: prestaje subvencija koja je poslednje dve godine ublažavala doprinose za socijalno osiguranje. Kako piše „Der Standard“, mera je ukinuta iz „finansijskih razloga“, a posledice će najviše osetiti oni koji rade malo – upravo zato što moraju.
Subvenciju je savezna vlada uvela 2023. da bi podstakla rad u penziji, a pokrivala je do 113 evra mesečno doprinosa zaposlenog. Sada se to briše, penzioneri sa dodatnim prihodima do oko 1.102 evra mesečno mogu da osete rast opterećenja i do približno 110 evra – iznos koji je za mnoge razlika između podnošljivog i neizdržljivog kućnog budžeta. Broj zaposlenih penzionera jeste rastao poslednjih godina (sa 2,3% 2015. godine na oko 4% danas), ali vlada tvrdi da subvencija nije donela „drastičan skok“, pa je odbačena kao trošak od oko 65 miliona evra godišnje.
Iza ove odluke stoji širi problem koji se više ne može sakriti u tabelama – starenje stanovništva i pritisak na penzioni sistem. Projekcije upozoravaju da će do 2040. odnos zaposlenih i penzionera biti znatno nepovoljniji nego danas – praktično, manje radnika po jednom penzioneru. Umesto dugoročnog zahvata, država se opredeljuje za kratkoročno rasterećenje budžeta, dok trošak prebacuje na najstarije i na one koji su već prisiljeni da rade.
Vlada najavljuje paket „Rad u starosti“ tek od 2027. godine poresko oslobođenje do 15.000 evra godišnje za dodatne prihode i ukidanje doprinosa za penzijsko osiguranje, uz najavu 100 miliona evra godišnje za mere tržišta rada za starije od 60. Kritike stižu iz opozicije i udruženja penzionera – da će najveću korist imati bolje plaćeni, dok će oni sa malim penzijama do tada platiti ceh, a da rezultati ranijih procena (evaluacije iz 2024) ne potvrđuju da dosadašnje mere zaista ubrzavaju zapošljavanje starijih.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ako država u Austriji štedi tako što prvo skida zaštitu onima koji rade i u penziji da bi preživeli, onda to nije reforma – to je prebacivanje tereta na najslabije. Obećanja o olakšicama „za tri godine“ zvuče uredno u prezentaciji, ali život penzionera se ne plaća na odloženo. Socijalna država se prepoznaje po tome koga štiti kada je najteže, a ne po tome koliko brzo ume da ukine subvenciju.
Piše: Nina Stojanović
