Andrea Jovanović: Znam ja iz prve ruke

Pre par meseci, prijateljica koja duže od deset godina živi u Nemačkoj doputovala je u Beograd na nedelju dana da obiđe svoje. Taksista koji ju je vozio od aerodroma, čim je čuo odakle dolazi i očekujući podršku s njene strane, započeo je standardnu tiradu: „Blago vama, ovde ništa ne valja, tamo je sve uređeno… Nemci žive ovako… Država im daje onoliko… Plate su tolike… Stanovi koštaju ovoliko… Zdravstvo funkcioniše savršeno…“ Problem je bio samo u tome što gotovo ništa od navedenog nije bilo – tačno.

Prijateljica je isprva pokušavala da ga ispravi. Živi i radi tamo, plaća nemačke račune, čeka nemačke lekare, zna kolike su nemačke plate i kirije, pa je, posve naivno, mislila da u razgovoru o životu u Nemačkoj ima izvesnu prednost nad čovekom koji vozi taksi u Beogradu. Nije imala. Na svaku njenu primedbu i pojašnjenje, taksista je odsečno odgovarao: „Ne, ne, niste u pravu. Znam ja iz prve ruke.“ Prepričavajući mi ovo, pitala me je zaprepašćeno da li „prva ruka“ na srpskom i dalje znači isto što i pre deset godina. Rekla sam joj da da. Naravno da nije zaboravila srpski, ali se očito pomalo odvikla od fenomena beogradskih taksista.

„Nemačka“ o kojoj je on govorio, međutim, nije bila država. Bila je argument za stav – „ovde“ je najgore moguće, a da bi se objasnilo koliko je to najgore zaista najgore, potrebno je imati suprotnost – mesto gde je, za razliku od patološke Srbije, sve „normalno“, s tim što to normalno mora onda da se predstavi kao – najbolje.

Radi se o starom, neobično ukorenjenom običaju da o tuđim zemljama govorimo mnogo samouverenije nego ljudi koji u njima žive. Strane države, najčešće zapadne postkolonijalne sile, uglavnom služe kao ideal obećane zemlje. Tamo svi dostojanstveno žive od svog rada, država rešava svaki problem za minut, saobraćaj funkcioniše kao podmazan, a lekar vas čeka na vratima ordinacije. Po mogućnosti, sa cvećem u ruci. „Činjenice“ se menjaju, ali funkcija ostaje ista – da preko izmaštane druge zemlje objasnimo kako se osećamo u sopstvenoj.

Zato ovom taksisti nije bila potrebna stvarna Nemačka sa skupim stanovima, birokratijom, socijalnom usamljenošću, dobrim platama ali i teškim radom, javnim redom, političkim haosima i ratnim budžetom. Bila mu je potrebna savršena Nemačka, jer samo pored nje Srbija može da izgleda potpuno beznadežno i samo u usporedbi sa njom, tobožnja savršenost koja nigde ne postoji može da se predstavi kao „normalnost“.

Nasuprot ljudima koji o Zapadu znaju sve bez da su ikada i boravili tamo, ljudi koji zaista odu, uglavnom vremenom izgube luksuz ovakvih jednostavnosti. Oni znaju da se tamo živi bolje u nekim aspektima, gore u nekim drugim, a u većini prosto – drugačije. Znaju i da „red“ ima cenu, kao što i naš „nered“ ponekad ima neku toplinu, bliskost i lakoću koju počnemo da primećujemo tek kada je više nemamo.

Zato veliki deo naše dijaspore, suprotno domaćim predstavama, Srbiju ne prezire. Često je voli više i nepraktičnije nego dok je u njoj živeo – broji dane do odmora, zida kuću u selu u koje će se možda jednog dana vratiti i troši u rodnom kraju novac koji je teško zarađen. Ume i da kritikuje Srbiju, ume i da je idealizuje iz daljine ili da joj se vraća samo kao potrošač kome su odjednom sve cene niske, svi ljudi srdačni i svaka institucija podnošljiva, jer će za deset dana ponovo biti na aerodromu. Ali makar ima ono što nedostaje našim domaćim poznavaocima zapada – iskustvo.

Možda zato o Nemačkoj, ovog puta pravoj Nemačkoj, najpreciznije govore oni koji su prestali da je iz daljine obožavaju, dok mnogi koji koriste „Nemačku“ da bi o srpskom društvu, državi i kulturi govorili sa prezirom, zapravo govore o sebi. Takvi ljudi, koji nikada ne odu, no uvek „prete“ da će otići. Oni ukazuju na jednu veliku ironiju – najveći broj njih, zapravo, ne bi mogao niti želeo da preživi duže od šest meseci van Srbije i to često upravo bez ovih njenih neformalnijih elemenata, koji sami po sebi nisu nužno ni bolji ni gori, samo su – drugačiji.

Takvi sve ono što im „na jeziku” smeta, što mrze, a poneki od te mržnje naprave čitavu karijeru, u praksi najviše rabe – ako su privatnici, ne bi mogli da opstanu bez sive ekonomije, ako su deo javnog sektora, ne bi funkcionisali bez nepotizma i veza, ako su pripadnici civilnog društva u nekom užem smislu, kombinuju sve ovo plus izrazito specifičnu korupciju utkanu u njihove strukture, ako su mirovni aktivisti, žive od svog antiratnog profiterstva, ako su nesnađeni žive od roditeljske penzije, ako su lenji i bogati, troše ostatke svojih predaka iz crvene buržoazije, i tako dalje, i tako bliže.

Sve ovo naravno ne znači da ovakvih i sličnih pojava na zapadu nema. Nekih ima, nekih je manje, nekih je više, a nekih, zapravo, ima tamo, ali ne i kod nas, budući da mi nismo zemlja centra koja je svoj napredak često sticala zahvaljujući kolonijalnoj prošlosti i postkolonijalnoj sadašnjosti.

Patriote znaju ko su, gde god da su. Nasuprot njima, oni koji Srbiju na papiru najviše mrze uglavnom skoro nikada ne odu iz nje. Poneki se zavaravaju da ostaju da bi je promenili – ali ostaju pre svega jer im ne pada na pamet da sebe promene. Jer kada bi naš dragi taksista s početka priče samo pokušao da se ponaša kao taksista u Nemačkoj prema stranom klijentu na način na koji se svakodnevno ponaša u Beogradu – lako bi moglo da se desi da dobije otkaz. Zna moja prijateljica. Iz prve ruke.

Piše: Andrea Jovanović