Olimpijada Pupin nije umela da čita ni da piše, ali je svom sinu Mihajlu dala možda najvažniju lekciju njegovog života, da bez znanja čovek kroz svet ide kao zatvorenih očiju. Rođena i odrasla u vremenu u kojem obrazovanje ženama sa sela gotovo da nije bilo dostupno, ova pobožna i mudra Banaćanka uspela je da vidi mnogo dalje od granica Idvora. Mihajlo Pupin kasnije je u svojoj autobiografiji zapisao da ni otac ni majka nisu bili pismeni, ali upravo je Olimpijada bila ta koja ga je ubedila da su čitanje i pisanje njegov „drugi par očiju“ i jedini način da upozna veliki svet o kojem je kao dečak slušao.
Dok mu je seoska škola u početku bila teret, majka je u njemu prepoznala radoznalost koju nije trebalo sputavati, već usmeriti. Govorila mu je da je znanje „zlatna lestvica“ kojom se čovek penje iznad svojih ograničenja i da svetlost obrazovanja može da ga odvede mnogo dalje nego što je mogao da zamisli. Pupin je sam priznao da je njeno objašnjenje promenilo njegov odnos prema učenju: ubrzo je postao jedan od najboljih đaka, a Olimpijada je potom uspela da ubedi porodicu da dečak školovanje nastavi van Idvora. Put koji će ga kasnije odvesti preko Pančeva i Praga do Amerike počeo je, zapravo, njenom upornošću.
Kada je kao mladić otišao preko Atlantika gotovo bez novca, Pupin sa sobom nije nosio bogatstvo, ali je poneo ono što mu je majka usadila – veru, svest o poreklu, poštovanje prema radu i uverenje da se znanjem može promeniti sopstvena sudbina. U Americi je radio teške fizičke poslove i istovremeno učio, da bi 1879. godine položio prijemni ispit za Kolumbija koledž. Zbog uspeha oslobođen školarine i već na kraju prve godine dobio nagrade iz matematike i grčkog jezika. I kada je stigao do američkih univerzitetskih amfiteatara, Pupin je nastavio da majku smatra svojim prvim i, po mnogo čemu, najvažnijim učiteljem.
Olimpijada nije dočekala sve velike uspehe svog sina. Dok je Pupin boravio u Evropi na usavršavanju, stiglo mu je pismo sestre sa vešću da je majka preminula. Decenijama kasnije osnovana je fondacija sa njenim imenom, čiji je prihod bio namenjen pomoći siromašnim đacima u Srbiji. Bio je to možda i najprirodniji spomenik ženi koja sama nije dobila priliku da se obrazuje, ali je čitavog života verovala da knjiga može da promeni sudbinu deteta.
Koliko je Olimpijada ostala prisutna u Pupinovom životu najbolje pokazuje knjiga kojom je svetu ispričao sopstveni put od Idvora do vrha američke nauke. Autobiografiju „From Immigrant to Inventor“, kod nas poznatu kao priču o putu „od pašnjaka do naučenjaka“, otvorio je jednostavnom posvetom – uspomeni na svoju majku. Knjiga je 1924. godine dobila Pulicerovu nagradu za biografiju, ali iza priče o velikom naučniku ostala je i priča o jednoj nepismenoj ženi iz Banata koja je razumela ono što mnogi obrazovani nikada ne nauče: nije presudno koliko čovek zna na početku puta, već da razume koliko vredi znanje i da nikada ne prestane da ga traži.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
