Srpska kraljica harmonike ušla u Ginis i zauvek obeležila muziku

Dok je publika u Langolenu 1954. godine ustajala na noge i aplaudirala, devetnaestogodišnja Radojka Živković, „manja od svoje harmonike“, osvojila je prvo mesto na svetskom festivalu virtuoznosti. Tada je počela legenda koja će trajati punih sedam decenija i na kraju je odvesti i u Ginisovu knjigu rekorda.

Radojka je rođena 24. avgusta 1923. godine u Globoderu kod Kruševca. Otac Tika Tomić, poznati učitelj harmonike, dugo se opirao ćerkinom snu, ali je na kraju popustio pred njenom upornošću i darom. Već sa devet godina prošla je audiciju Radio Beograda i postala „harmonikašica koja svira svake subote“. Sa dvanaest godina pobedila je na jugoslovenskom takmičenju u Kragujevcu, gde je drugo mesto osvojio Milutin Tine Živković, njen budući suprug sa kojim će kasnije decenijama činiti nerazdvojan duo. Kasnije im se pridružio i čuveni frulaš Sava Jeremić.

Radojka nije bila samo vrhunski izvođač, već i autorka pesama koje su ostale duboko upisane u narodnu muziku, među njima i „Ne veruj joj, jarane“, „Hvalila se žuta dunja“, „Bosno moja“ i „Smeđe su joj kose po plećima pale“. Tokom karijere održala je više od 11.500 koncerata, od čega stotine u inostranstvu. Nudili su joj da ode u Australiju, ali je to odbila. „Kuća mi je prazna bez vas“, poručila je sinu Slobodanu.

Svirala je do poslednjeg dana, uprkos bolovima u ramenima i harmonici teškoj čak 13 kilograma. Preminula je 14. avgusta 2002. godine u Beogradu, samo deset dana pre 79. rođendana. U 71. godini života ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najdugovečniji profesionalni harmonikaš na svetu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Radojka Živković pokazala je da prava narodna umetnost može da bude i duboko naša i svetski priznata. Njena harmonika nije bila samo instrument, već glas emocije, sećanja i narodne duše. Zato njena priča nije samo biografija jedne umetnice, već i podsetnik koliko vredimo kada ostanemo verni sopstvenom daru, jeziku i muzici.

Piše: Nina Stojanović