Моја прабаба се звала Лепосава.
У Жичу је дошла са мајком, обе су кувале за војску. Можемо само да замислимо како је незавидан био њихов друштвени положај када су је сељаци препоручили за жену моме прадеди, избеглици из Русије који није имао ни честите гаће, и није говорио српски. Прабаба је по мајци била Пољакиња.
Прадеда је нешто ипак имао – веома лепе плаве очи. Њене су биле јарко зелене. Тако су настале нестварно тиркизне очи мог деке.
Имали су два сина. Млађег су сахранили када је кренуо у први разред. Лепосава се после пропила.
Чинила је, и пијана и трезна, сулуде и опасне ствари. Једном се посред чела посекла секиром. Клела је и благосиљала истовремено, тукла се са мушкарцима. Увек је носила нож са собом. Њој је живот постао горак, и беспризорно га је загорчавала другима.
У једном старом коферу чувала је једину Душкову слику. То је било само њено, до краја.
Кад погледам ову слику, не могу да разазнам шта сам од ње добила у наслеђе.
Осећај за моду сасвим сигурно.
Сви ми имамо претке којима се дичимо. Ја увек са поносом спомињем да ми је чукундеда био атаман и да је моје презиме козачко.
Али, исти удео у мојој крви има судбина ове мучене жене која је многе дане провела са флашом украј друма. И страдање мојих руских предака, и мука Лепосавина, све је настањено у мом телу, и биће настањено у телу моје деце и њихове деце.
Кад приче и имена буду заборављени, старе фотографије изгубљене, ми ћемо бити једина жива слика својих предака, иако нећемо увек лако моћи да препознамо њихове црте лица на свом, њихову судбину у својој.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
