Cena kakaoa se strmoglavila i vratila na predkrizni nivo od oko 3.000 dolara po toni, a čokoladni proizvodi, pre svega tradicionalni uskršnji zečevi nastavljaju da poskupljuju. Potrošači u Evropi plaćaju sve više za slatkiše, iako su sirovine jeftinije, što otkriva kako veliki proizvođači koriste dugoročne ugovore i druge troškove da zadrže visoke cene.
U proteklih nekoliko godina svet je svedočio pravoj kakaovoj krizi. Od 2020. do 2023. godine tona kakaoa koštala je u proseku ispod 3.000 dolara. Ekstremne vremenske nepogode u Zapadnoj Africi, glavnom regionu proizvodnje, dovele su do katastrofalnih žetvi. Situaciju je dodatno pogoršao rast cena energenata zbog sukoba u Ukrajini. Cena je 2024. eksplodirala na 11.000 dolara, a 2025. godine dostigla i 13.000 dolara po toni, gotovo četvorostruki skok.
Logično je bilo da će i finalni proizvodi poskupeti. Najbolji primer su čokoladni uskršnji zečevi, koji se pojavljuju samo jednom godišnje. Prema podacima nemačke FAZ, popularni ,,Lindt Goldhase“ od 100 grama u Nemačkoj i Austriji koštao je 2020. godine 2,69 evra. Do 2024. cena je porasla na 3,79 evra, 2025. godine na 4,29 evra, a ove 2026. godine dostigla je 4,99 evra. To je povećanje od čak 67 procenata za šest godina.
Slična situacija je i sa drugim brendovima poput Milke i Ferrero. U nekim prodavnicama dva mini-zečića koštaju i do 6,99 evra.
Od maja 2025. cena kakaoa je u slobodnom padu. Trenutno se kreće oko nivoa iz 2020. godine. I pored toga, police u radnjama ne pokazuju nikakvo pojeftinjenje. Naprotiv, slatkiši su sve skuplji.
Iz kompanije ,,Lindt & Sprüngli“ objašnjavaju da kupuju kakao na duge staze kako bi obezbedili stabilnu proizvodnju i dostupnost. „Proći će još neko vreme pre nego što niže cene sirovine utiču na naše maloprodajne cene“, navode oni. Dodatni razlog su i drugi troškovi koji nisu pali: orašasti plodovi, energija za proizvodnju, ambalaža i logistički izdaci ostali su na visokom nivou, navodi,, Heute“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Mehanizam savremenog tržišta pokazuje da kada sirovine poskupe cena finalnog proizvoda brzo raste, ali kada sirovine pojeftine, potrošači retko osećaju olakšanje. Veliki igrači koriste dugoročne ugovore i „ostale faktore“ da zaštite svoju maržu.
Piše: Stefan Stojanović
