Слушајући у детињству приче старог света, свеједно да ли су то антички митови, бајке браће Грим, српске јуначке песме, учили смо да детектујемо обрасце и декодирамо значења: све оно чиме се антропологија фолклора бави на студиозан начин ми смо интуитивно напипавали препознајући у различитим фабулама Кембеловог „хероја са хиљаду лица“, архетипског универзалног јунака чија личност надилази културне и географске разлике између удаљених светова из којих потичу велике приче људске старине.
Није тешко уочити, чак ни када сте дете, да је структура народних бајки или митова чврста и да постоји у њима много више предвидивости од срећног или трагичног краја.
Мотив помагача је константа: главни јунак добиће, током своје авантуре, понекад и више пута, од стране различитих епизодних ликова, неочекивану и неопходну помоћ.
У руским бајкама, помоћници су изузетно живописни: жаба која попије млеко па прескочи море, невидљиви човек, Баба Јага лично или сам ђаво: амбивалентни карактер помоћника изазива машту детета и уноси неизвесност у ток приче.
Ипак, постоји један изузетни јунак ове народне традиције коме не одговарају други калупи: док сам као мала слушала, много пута, узбудљиву причу о Ивану Царевићу и жар птици, имала сам неодољиви утисак да њен протагониста није најмлађи царев син.
Сиви вук у причу улази као негативац. Растргао је без разлога царевићевог коња, а чак и дете зна, барем по Краљевићу Марку, да је јунак без коња изразито рањив.
Али, одмах након тога, Сиви вук се покајао, и све до самог краја остаје више од помагача: осим што зна све о подвизима који стоје пред Иваном, кадар је да исправи његове грешке, па чак и да га васкрсне након смрти.
Постоји један моменат у причи када Сиви вук напушта царевића, то је тренутак у коме се чини да је задатак испуњен. Сећам се упечатљивог утиска неприродности тог растанка. Годинама касније, необична личност Сивог вука није престајала да ме фасцинира, читала сам и проналазила различита тумачења, но највише ми се свидело оно које сугерише да је вук у ствари једна од инкарнација главног јунака, или његов суперего.
Непредвидив, по потреби свиреп, спретан, храбар и лојалан до смрти, Сиви вук поседује све особине које Ивану недостају да би из добродушне царске пришипетље еволуирао у хероја.
Рекло би се да је ова бајка у целости алегорија која дубље понире у психологију јунака него што се бави његовим авантурама. У њој обичан човек, премда царев син, на раскрсници бира свој усуд, среће своју другу природу и њоме вођен, постаје архетип.
„Узјахаће Иван Сивога вука,
да га сиви носи беспућима,
нигдинама нестајућег света.
Трагаће где људи није и гласа нема,
где утроба Златогривог лежи растргнута,
узјахаће Иван Сивога вука.“
Читајте бајке, увек.
