Užički mašinovođa Vojin Nikitović, postao je simbol hrabrosti u najtamnijim danima Drugog svetskog rata kada je, avgusta 1941. godine, u okupiranom Višegradu oteo voz sa preko 500 srpskih zarobljenika i vagonom oružja, probivši se kroz poteru i barikade do slobodne teritorije kod Užica, spasavši tako stotine života od ustaškog terora, dok je samo nekoliko meseci kasnije u Starom Brodu kod Višegrada poklano oko 6.000 Srba, mahom žena, dece i staraca.
U proleće i leto 1941. godine, posle uspostavljanja NDH, Višegrad je bio prepun izbeglica koje su bežale od ustaških pokolja. Granica ka Srbiji bila je zatvorena, a strah od likvidacije visio je u vazduhu. Vojin Nikitović, rođen u Užicu, radio je na pruzi Višegrad–Užice. Saznavši da se sprema i njegovo hapšenje, odlučio je na smeli potez.
Jedne noći, uz pomoć ložača Ragiba Toka, pokrenuo je lokomotivu, prikačio vagone u koje je tajno smestio izbeglice i vagon sa municijom. Punom parom krenuo je ka Srbiji, ignorišući signale da se zaustavi. Blefirao je preko telefona da ima naoružane ljude, sprečavajući intervencije. Voz se zaustavio kod Stapara nadomak Užica, gde su putnici prešli u sela, a oružje sakriveno i predato partizanima.
Nikitović se potom pridružio Železničkoj četi, ratovao, bio ranjen, tri puta zarobljen i mučen na Banjici, ali uvek je bežao. Odlikovan je za hrabrost, ali posleratno doba „bratstva i jedinstva“ gurnulo je njegov podvig u zaborav.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priča o Vojinu Nikitoviću podseća nas da pravi heroji često ostaju u senci ideoloških filtera posleratne vlasti. Dok se veličalo kolektivno žrtvovanje, individualni podvizi poput ovog, koji su spasili stotine srpskih života od genocidnog besa, sistematski su prećutkvani. Danas, kada se konačno otkrivaju istine o stradanju Srba u NDH, vreme je da se takvi junaci vrate u kolektivno sećanje i dobiju zasluženo mesto u nacionalnoj istoriji, pre nego što ih vreme potpuno izbriše.
Piše: Stefan Stojanović
