Присуство председника Србије, Александра Вучића, на недавном Самиту Украјина-Југоисточна Европа у Дубровнику није само узбуркало политичке воде већ и отворило старе ране у хрватској јавности. Док је тема самита требало да буде Украјина и сарадња у југоисточној Европи, Вучићев говор, у којем је оспорио хрватско виђење догађаја из деведесетих година, постао је централна тачка критика у хрватским медијима и међу политичарима. Овакви изливи негодовања нису новост, већ одраз дубоке опседнутости хрватског политичког дискурса нападима на Србију и њеног председника.
Дубровник: Симбол дипломатске победе или пораза?
Када је Вучић пре недељу дана учествовао на самиту, није било тешко предвидети реакције хрватске јавности. Од самог почетка, атмосфера је била напета, а након што је Вучић током пленарне седнице изјавио да Србија „не може да прихвати хрватско тумачење историје“, тензије су додатно ескалирале. Његова критика лицемерја западних земаља и оспоравање приче о „српској агресији“ на Хрватску нису остале незапажене. Напротив, хрватски медији и политичари одмах су реаговали, пружајући још једну прилику за напад на српског председника.
Посланик Никола Грмоја из коалиције МОСТ изјавио је да ће „долазак Вучића у Дубровник коштати Хрватску више него све афере“, а бројни хрватски коментатори оценили су његов наступ као „дипломатски аутогол“. Далибор Паус, посланик из Истре, нагласио је да је ово била „дипломатска победа Србије на хрватском терену“, што само додатно показује колико је Вучићев наступ дубоко уздрмао тамошње политичке кругове.
Хрватска опседнутост Вучићем: Политички маркетинг или национална траума?
Вучић је у Хрватској већ дуже време персонификација „српског непријатеља“, и сваки његов потез пажљиво се прати и критички анализира. Од његовог доласка на чело Србије, свака прилика се користи за јачање негативног наратива о њему. Вучић је за многе у Хрватској постао симбол свега лошег у односима две земље, што доводи до константног инсистирања на негативним темама и игнорисања свих покушаја нормализације односа.
Чини се да хрватска јавност, али и политичари, нису спремни да прихвате да Србија под Вучићевим вођством заступа независну и суверену позицију у региону, и да неће тек тако прихватити хрватску верзију историје. Док Србија, како Вучић каже, поштује Повељу УН и међународне принципе, Хрвати често користе своју позицију у Европској унији да умање српски утицај и значај. Ово је нарочито видљиво у моментима као што су важни међународни самити, где се сваки дипломатски успех Србије доживљава као претња.
Повеља УН и селективно памћење о територијалном интегритету
Један од кључних елемената Вучићевог говора у Дубровнику био је позив на поштовање територијалног интегритета, али без двоструких стандарда. Како је сам истакао, многи заговарају територијални интегритет када им то одговара, док га заборављају када су им интереси угрожени. Ова порука била је директно упућена земљама које подржавају независност Косова, што је одмах изазвало нове критике у хрватским медијима.
Док Хрватска тврди да брани европске вредности, није тешко приметити двоструке стандарде када је у питању однос према Србији. Док се залажу за територијални интегритет Украјине, не презају од подршке косовској независности, што је Вучић вешто искористио да би указао на контрадикције у хрватској политици.
Може ли Вучић бити „вечити непријатељ“ Хрватске?
Хрватска јавност је, изгледа, заробљена у сопственом наративу о Србији и Вучићу као симболу „српске агресије“. Иако је рат завршен пре више од две деценије, менталитет сукоба и даље је присутан у политичким и медијским дискурсима. Вучић, са своје стране, игра улогу која му одговара — он је председник који брани српске интересе, истичући двоструке стандарде Запада и регионалних играча. Док год хрватски политичари буду користили Вучића као унутрашњег непријатеља за јачање сопствених позиција, мало је вероватно да ће се однос између две земље побољшати.
Са друге стране, овај наратив Вучићу даје одређену предност — он је на међународној сцени постао представник земље која не одустаје од својих принципа, без обзира на критике и притиске. Уколико Србија настави да инсистира на поштовању међународног права и независности свог политичког курса, Вучић ће у очима многих Срба остати лидер који се бори за националне интересе, чак и када је на „непријатељском терену“, попут Дубровника.
Хрватска ће морати да научи да живи са Вучићем, без обзира на то колико им његова политика смета, јер се чини да председник Србије не планира да попусти под притисцима.
