Mnogo je ljudi u srpskoj istoriji koji su uradili velika dela, a danas ih gotovo niko ne pominje. Jedan od njih bio je prota i profesor Radoslav Grujić – istoričar, teolog, profesor, dopisni član Srpske kraljevske akademije i čovek koji je ceo svoj život posvetio očuvanju srpske kulturne i duhovne baštine.
Upravo on je 1927. godine, u ruševinama manastira Svetih arhanđela kod Prizrena, pronašao grob sa kostima za koje je naučnom analizom utvrđeno da pripadaju caru Dušanu Silnom. To otkriće predstavljalo je jedan od najznačajnijih arheoloških i istorijskih događaja međuratnog perioda u Srbiji.
Tokom Drugog svetskog rata, prota Grujić rizikujući sopstveni život, aktivno je učestvovao u spasavanju srpskih svetinja, relikvija i dragocenih svedočanstava naše prošlosti. Prema dostupnim istorijskim navodima, bio je deo poduhvata prenosa moštiju kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića u Beograd, kako bi bile sačuvane od uništenja i oskrnavljenja.
Nakon Drugog svetskog rata, od novog režima je umesto zahvalnosti i priznanja, usledio progon, gubitak časti i marginalizacija. Jedan od najvećih čuvara srpske istorije doživeo je da bude zaboravljen u sopstvenoj otadžbini.
Radoslav Grujić je rehabilitovan tek 2014. godine, ali njegovo ime još uvek nije dobilo mesto koje zaslužuje u kolektivnom sećanju srpskog naroda.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Imena poput prote Radoslava Grujića ne smeju da ostanu u senci. Oni koji su rizikovali sve da sačuvaju srpske svetinje i istorijsko pamćenje zaslužuju da budu deo našeg nacionalnog identiteta i ponosa. Vreme je da se setimo onih koji su temelj gradili požrtvovano ne tražeći ni slavu ni priznanje.
Piše: Stefan Bogdanović
