Kако почиње јутро у туђини? Пробуди се човек почео је радни дан, такав је и сваки уосталом. Погледа кроз прозор, види маглу, али не она од свитања преко Мораве, овде нема комшија да се довикују преко плота.Не чује се ни један певац да поздрави јутро и дан. Нема звукова детињства и завичаја, овде су одавно утихнули. Овде у туђини само тишина, хладна и стерилна, за сваку песму и звук живота осмислили су пропис и казну. У овој тишини си нико а страх од казне, надјачава чак и српски инат у теби.
Када довољно упорно обавља најтеже послове, наш човек добродошао искључиво као јефтина радна снага бива „награђен“ годишњим одмором. Две недеље за завичај, за мајку, кућу, очеву лозу иза куће, празничну литургију у цркви у којој је крштен. Две слатке недеље за онолико попијене жучи.
Исељеник, тужно име за човека. Сунце сија али не греје.
Србин у туђини је као у кавезу. Он је човек који носи државу у грудима као последњи дашак ваздуха. Живи у земљи стега и система и без душе. Без колача за славу. Без мириса недељног породичног ручка. Без звиждука чаша здравице са кумовима. Док уче језик туђина, заборављају речи које је им је шапутала баба.
Многи га мрзе а мало њих воли. Србин не може без љубави.
Сивило. Пошта ради, метро вози, социјала иде а срце стоји. Нема живота у псовци на семафору, гласном разговору, комшијском инату, седењу на клупи испред зграде или свадби што траје три дана ни у сахрани на коју дође цело село и сва родбина јер нико није сам.
Зашто да се вратим?
Зато што се Србија дизала док си одлазио. Док си веровао да ће те чекати кофер са парама негде у Бечу, Србија је почела да слаже своје. Градила ауто-путеве, зидала болнице, отварала фабрике.
Године 2024. Србија је имала 4,5 милијарде евра директних страних инвестиција. У истој години запосленост је достигла највиши ниво у последњих 30 година. Преко 50.000 младих остало је у земљи одбијајући да оду. У Београду и Новом Саду ничу ИТ хабови, у Нишу се производе медицински уређаји за цео Балкан. У Пироту се враћа текстилна индустрија. У Шумадији рађају виногради.
Незапосленост је на историјском минимуму . Плате расту, просечна нето плата у марту 2025. године прешла је 95.000 динара. Србија више није земља јефтине радне снаге, то је земља памети и иновација.
У Београду се подиже „BIO4 кампус“, највећи биотехнолошки комплекс у овом делу Европе. У Крагујевцу „Фиат“ се пренамењује у електро-мобилни центар за нову генерацију возила. У Новом Саду, у „Зони 4“ ради више од 20.000 инжењера у ИТ сектору а стартапи добијају подршку државе и светских фондова.
Не расте само Београд, расте свака тачка. Ваљево добија фабрику за производњу компоненти за аутомобилску индустрију вредну 100 милиона евра. У Лозници, у Борчи, у Пироту, појављују се нови погони, нове школе и нови вртићи. Свуда се нешто диже.
Србија је у 2025. години потписала споразуме о економској сарадњи са Кином, Емиратима, Мађарском и Египтом. Више није Балканска периферија сада је чвориште трговине, логистике и геополитике. Србија је постала капија Истока ка Европи, и Европе ка Истоку.
Према подацима Фонда за развој, у последње три године, више од 3.000 повратника из дијаспоре покренуло је сопствени бизнис у Србији, користећи олакшице, бесповратна средства и логистичку подршку. Нису се вратили јер су пропали „тамо“, вратили су се јер су видели да овде има више смисла.
Врати се. Не због посла мада и посла има у изобиљу. Врати се због душе.
