Na Kosovu i Metohiji, lokacije na koje su od 24. marta 1999. godine padale bombe NATO agresora uglavnom su, prema svedočenjima naših izvora, pripremili članovi tzv. nezavisne verifikatorske misije OEBS-a, koju je predvodio Vilijem Voker. Na tim mestima ginuli su srpski vojnici i policajci, ali i mnogi nedužni civili. Osim Vokera, saučesnici u tim zlodelima, kako navode sagovornici, bili su i brojni visoki oficiri obaveštajnih službi zapadnih zemalja, koji su se od oktobra 1998. predstavljali kao mirotvorci poslati od OEBS-a.
Ovo su nam potvrdila dva nezavisna izvora iz tadašnje Vojske Jugoslavije i Posebnih jedinica policije u Prizrenu, uz konkretne dokaze.
„Malo je poznato javnosti da je prva NATO bomba 24. marta pala na istureni logor i karaulu Čeja, na jugoslovensko-albanskoj granici. To mesto su članovi Vokerove misije, za par meseci koliko su bili ovde, posetili čak tri-četiri puta. Mi smo pretpostavili da tako nešto može da se dogodi, pa su starešine i vojnici sačuvali živote. Ovo je samo još jedan segment o tome kako su delovali na terenu ‘verifikatori’“, kazao nam je tadašnji starešina Vojske Jugoslavije.
Zanimljivo je i to da je Vokerova misija napustila Prizren 20. marta, nekoliko dana uoči početka bombardovanja, a da o tome nije obavestila nikoga u prizrenskom garnizonu, niti u policiji.
To je, prema rečima sagovornika, bio signal starešinama prizrenske brigade, na čelu sa sada pokojnim generalom Božidarom Delićem, kao i visokim policijskim oficirima, da će agresija na našu zemlju početi za nekoliko dana.
„Od samog dolaska tzv. mirovne misije bilo nam je jasno da se tu ne radi o nekim diplomatama, već o visoko obučenim i sposobnim obaveštajcima zapadnih zemalja, na čelu sa njihovim predvodnikom Vokerom, za koga i nije bila tajna da je obučeni obaveštajac CIA. Od prvog dana krenuli su da prate svaki naš pokret: bili su na ulazima i izlazima iz garnizona; kada smo imali terenske izlaske, jedno njihovo vozilo je bilo na čelu, a drugo na začelju kolone“, ispričale su nam ove starešine.
Misija OEBS-a je, prema ugovoru, trebalo da nadgleda uspostavljeno stanje na terenu i ne dozvoli borbe između naših regularnih snaga i terorističke paravojske OVK, kao i da ne dozvoli naoružanim grupama da se vrate na mesta sa kojih su „očišćene“ u antiterorističkim akcijama od kraja juna, kada je uvedena vanredna situacija na Kosovu i Metohiji, pa do kraja septembra 1998. godine. Međutim, prema tvrdnjama sagovornika, obavljali su pre svega špijunsku misiju za buduću agresiju na SR Jugoslaviju, a na većini strategijskih mesta su upravo Vokerovi ljudi postavili lokatore, koji su kasnije poslužili za navođenje, pored ostalog, i bombi sa osiromašenim uranijumom.
Pogled redakcije portala SRPSKI UGAO
Najteža bitka za vreme NATO agresije bila je ona na Paštriku, koja je trajala od 26. maja 1999. pa sve do kraja agresije.
„Nas 450 pripadnika 549. motorizovane brigade branili smo na Paštriku državnu granicu od čak 4.000 OVK terorista, uz koje je bila i NATO avijacija. Plan im je bio da osvoje Prizren i Prištinu, ali smo ih sprečili u tome. Naših je poginulo 26, a njihovih 1.400. Imali smo protiv sebe deset puta brojnijeg neprijatelja. NATO nas je svakodnevno zasipao bombama; prvi put su upotrebili strateške bombardere i ‘tepih-bombe’, ali smo tokom 15 dana paklenog boja uspeli da odbranimo srpsku granicu i sprečimo kopnenu invaziju na našu zemlju“, kaže vojni starešina.
Piše: Siniša Kostić
