Major Voja Tankosić nije bio samo svedok istorije, bio je i njen plamen. U vremenu kada su velike sile crtale granice, Srbi su po ko zna koji put, stajali na liniji između opstanka i nestanka. Ne svojom voljom gurnuti u središte sukoba, birali su da ne budu plen, već protivudar. U tom hodu kroz izdaje, ustanke i ratove, Tankosić nije bio izuzetak, već srpski odgovor. Vojnik kad treba, zaverenik kad mora, onaj koji je umeo da čeka u senci, ali udara bez zadrške kad je vreme.
Rođen 28. septembra 1880. u selu Ruklade kraj Valjeva, odrastao u Beogradu, obrazovao se na Vojnoj akademiji, Tankosić se nije zadovoljio vojničkom rutinom. Njemu nisu bile dovoljne počasti, tražio je smisao. I nalazio ga u borbi za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Bio je među osnivačima organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, učesnik Majskog prevrata, borac u četničkim odredima u Staroj Srbiji i Makedoniji, bio je blizak krugu ljudi koji su pripremali atentat u Sarajevu i upućen u njegove najosetljivije detalje.
Prezirao je karijeriste, politikante i sitne duše u finim odelima. Za Tankosića je poštenje bilo tvrđe od čelika, a izdaja najteži greh. Nije se ženio, govorio je da se venčao za Srbiju.
Smrtonosno ranjen 31. oktobra 1915. kod Velikog Popovića, preminuo je dva dana kasnije. Njegovi saborci su ga sahranili tajno. Nemci su kasnije otkopali grob, fotografisali telo, da bi dokazali da je mrtav. Ipak, jedan srpski seljak je uspeo da sačuva deo njegovih posmrtnih ostataka. Nakon rata, sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Tankosić je bio oličenje našeg naroda, prkosan, nepredvidiv, svoj. Njegovo ime ni danas nije zaboravljeno sa one strane granica. Austrijanci ga se i dalje sete kad govore o „nezgodnim Srbima“, narodu koji nije dao da se pokori. Austrougarski carevinu nisu srušile velike vojske sa Zapada, već Srbi. Voja Tankosić sa prkosnim držanjem i pogledom koji nije znao za pokornost, ostaje kaopodsetnik da ovaj narod nikad nije bio mali. Samo su ga neki potcenjivali, a kasnije zbog toga lomili zube i padali.
Piše: Nina Stojanović
