Zašto bi čovek rođen kao Viljem Berghaus sve što ima ostavio Srbiji? Odgovor leži u neobičnoj sudbini. Bio je vanbračni sin kneza Mihaila Obrenovića, rođen u Austrougarskoj. Sa samo osam godina doveden je u Beograd, iako tada nije znao ni reč srpskog jezika. Kao sedamnaestogodišnjak prelazi u pravoslavlje i dobija ime Velimir Mihajlo Teodorović.
Knez Mihailo ga nikada nije zvanično priznao, ali se jedno vreme dvoumio da li da ga postavi za naslednika. Velimir je bio poetičan, obrazovan, odličan jahač i mačevalac – u svemu nalik ocu. Sudbina, međutim, nije bila na njegovoj strani. Kada je knez ubijen u Košutnjaku, bez testamenta, rodbina je prisvojila gotovo sve. Velimir je uspeo da dobije samo deo imovine.
Život je nastavio u Minhenu, povučen i daleko od Srbije. Kralj Milan mu je čak zabranio povratak u otadžbinu. Umro je iznenada u 52. godini, gotovo bez svedoka. Na sahrani su bili samo verni sobar i student koji mu je pomagao. Ali, u trenutku smrti učinio je veliko delo – svu svoju imovinu zaveštao je Srbiji, u korist nauke, kulture i obrazovanja.
Tako je nastala Veliminarija, zadužbina iz koje su decenijama štampane knjige, pomagani studenti, pozorišta i škole. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd tek posle Prvog svetskog rata, a ime mu je polako padalo u zaborav.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Velimir Mihajlo Teodorović bio je nesuđeni princ, ali pravi zadužbinar. Njegov čin opominje da istorija Srbije ne čuvaju samo krunisani vladari, već i oni čije delo prevazilazi ličnu sudbinu. Zadužbina koju je ostavio pokazuje da se veličina ne meri titulom, već nasleđem koje ostaje narodu.
