Još koja godina, dve ili tri… utuliće pravoslavna sveća koja je u mojoj crkvi, posvećenoj Svetom Nikoli u selu Drajčiću na Šar-planini, gorela i u vreme najvećeg zuluma Otomanske imperije. Na ulazu u crkvu je i u vreme titoizma ostalo da piše da je podignuta u 13. veku, a obnovljena u 19. veku. Ne piše, ali u temelju je ostalo, crvenom farbom označeno, kada je prvi Srbin iz mog sela postao poturica.
Nije bilo lako, jer selo je maleno: za vreme turskog vakta svega 15 porodica. Starije muške glave su se nekako snalazile, bežali u goru, a selo je na 1.200 nadmorske visine, a vrhovi Šare na više od 2.000 – „svega“ par sati hoda.
Majke su onda odlučivale koji će prst da odseku, koje će dete naterati da pređe u drugu veru. Izbor težak kao tuč, a pitanje je bilo opstanka. Majka Ružica je tada, u 18. veku, donela neku tešku odluku. Kao u onoj starosrpskoj pesmi o majci koja brata moli da dođe na večeru, a da će „najmladoto“ dete žrtvovati na ime krvne osvete.
U mom selu ta stara majka je odlučila, i ta se muslimanska/poturička/bošnjačka mahala i dan-danas zove – Ružići. Po majci koja je dete naterala da ne bude više Srpče, nego…
Selo ima ime i prezime, maleno je, ali imamo grobova i grobišta, iako neki od nas nisu tamo već 26 godina. Zovu preci, onako – ne plaše, nisu vampiri ni leptirice – nego i ovamo daleko čujemo glas predaka.
Nekada s kraja 20. veka, „demokrate sa Zapada“ gledali su kako njihovi puleni, Tačijevci i ostali ološ, ubijaju jedinog srpskog starca u blizini Mališeva, kod Suve Reke. Aktuelni pregovarači komandovali su imenom i prezimenom, reonom Hašima Tačija.
U Srbici je jedan od retkih srpskih duša iste te 1998. bio poštar, ubijen dok je radio svoj posao. Nije imao ni pušku ni pištolj. Iste te godine i sestra mu je oteta, „nestala“ i ona ubijena.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ipak, merilo Kosmeta nisu Mališevo i Srbica, nego pitanje zašto nema Srba u pet najvećih gradova i sedišta okruga do 1999. godine, ili ih ima samo u tragovima: Priština, Prizren, Peć, Gnjilane i Kosovska Mitrovica? To je pitanje svih pitanja za zapadnu demokratiju. Tamo je živela intelektualna elita južne srpske pokrajine. Ne u Partešu, Goraždevcu, Velikoj Hoči, Gračanici, Lipljanu – odakle je dobar deo njih kasnije proteran.
Piše: Siniša Kostić
